Zahvalnost je medicina koja rešava sve probleme, ne košta ništa, ne traži termin za seansu i vibrira radošću.

Koliko smo zaista zahvalni, to samo mi znamo. Ukoliko bi se duboko u sebe zagledali i priznali sebi istinu, ono što mislimo, ne pokazujemo drugima, što ne izgovaramo, shvatili bismo da je zahvalnosti jako malo.

Pre ne tako mnogo godina, živela sam jedan posve drugačiji život. Imala sam stalan posao, ono što se očekuje naravno, brak, porodične ručkove nedeljom, prijatelje za kafanu i pozorište petkom, imala sam i ono o čemu se ne govori a svi žive. Imala sam život i tada, baš kao što ga imam i sada. Sa jednom razlikom. Onaj život me je koštao mene same. Ovaj me košta inicijacija, učenja, spoznaja i lečenja od prošlog života.

Ovo zvuči kao da sam živela robiju, a ne život. Nije baš tako, ali skoro da je tako. Moj je život i tada bio lep, samo je bio ukalupljen i prepun uverenja, očekivanja, svega onoga što se “treba” i “mora”. Očekivanja i programi koja dobijemo često su sakrivena u našem nesvesnom i guše, udaraju, vuku nas kroz svaki dan. Mi osećamo da nešto nije na mestu, da nismo zadovoljni ili srećni, ali usred svega retko kad realno možemo videti.

Zašto je ovo važno?

Svi živite iluzije, strahove, očekivanja okoline, porodice i ma koliko godina u ovom trenutku imali, vi se i dalje trzate na neke reči ili zvukove koje su okidači (iz detinjstva). U vašem životu postoje ljudi za koje ste slepo i bolesno vezani, činite i dalje, nevidljivim strunama vučeni, mnogo toga što se od vas očekuje. Zbog toga ste često ljuti. Ne umete drugačije. Nema veze da li je majka, otac, tetka, ljubavnik, kolega. Svejedno je u kom obliku se neko zakačio na vas. Ne pitajte me kako znam. Znam. Učila sam na sebi i ponavljajućim obrascima. Nosila sam tuđe identitete kao da vučem nekoliko planina za sobom.

Da li vam je iko ikad rekao šta strah radi u vama?

Pretpostavljam da nije. Možete imati čopor dece, biti uvažen i naizgled snažna ličnost, a da u sebi kipite od ličnih strahova i misli kojima robujete. Da i strahovi su misli. I to one koje sami kreiramo, najčešće negativne i po nas pogubne. Strahovi u nama ključaju, vrebaju, čekaju, guše i kada naše ćelije više ne mogu da podnesu pritisak, naša neurologija kaže: “Sad je dosta. Opomenuću te!”, tada nastaje haos. Skoči vam pritisak, počinje vas boleti glava, imate aritmiju, povišen šećer, nekim čudnim putevima noga vam trne i ne možete da koračate, a da ne govorim o bolu u stomaku i nemogućnosti da svarite svoj život.

Jednog jutra u mom novom životu, probudila sam se inicirana da se izborim za sebe samu. U svakom smislu. Morala sam da se suočim sa svim(a) iz prethodnog života i da naučim da se oslobodim strahova i očekivanja. Lekcije koje su mi dolazile izbijale su na različite načine. Put je trajao nekoliko godina, a ono što sam učeći o sebi otkrila, jeste da je strah proizvod sredine iz koje dolazim, planete Zemlje, nas ljudi.

Strah je najveći neprijatelj svakog pojedinca, a kolektivan strah uništava dok svi ne postanemo kolektivna dijagnoza.

O čemu govorim?

Korona virus. Strah od letenja. Strah od života. Strah od pravih partnera. Strah od uspeha. Strah od ljubavi. Strah od samog sebe.

Ne znam kako je na drugim planetama, ali na ovoj našoj je s*ebano da ne može više. I nemojte da mislite da je u mom životu, u drugoj zemlji i među strancima nešto drugačije. Oni takođe imaju strahove. Oni su kolektivno, sistemski programirani da se boje sami sebe, da se osvrću i zbog svoje senke i istorije koja ih proganja kao najveće zlikovce. To što mi u zemlji iz koje ja dolazim, porodično, pojedinačno i kuloarski *ebemo jedni druge u zdrav mozak, to se ovde radi kolektivno. Na fin i kulturan način.

Gde sam tu ja? I zašto vam ovo pišem? Otkriću vam.

Kada sam se sama bez igde ikoga zadesila u svim svojim strahovima, problemima i spoznajama, nisam imala ništa osim čvrstog tla pod nogama, moje dve ruke, srca, duše i saznanja da tamo negde nekad sam verovala da imam život i neke svoje ljude. Do kraja, uz puno poverenje i sve što može ići uz to. U tome je bila poenta. Ništa nemate! Nikoga nemate! Ne posedujete ništa osim onog što sam vam gore nabrojala. I gde god da odete, na koju god stranu sveta da vas bace, bićete sami sa sobom i sve svoje strahove, uverenja i spoznaje nosićete u koferu duše.

To je bio početak moje inicijacije. Moj put. Lak? Nema šanse. Usamljen? Što ih je više otpadalo sa mog puta, više sam sebi bivala vidnija i jasnija. Pravi izbor? Definitivno!

Lakoća i spoznaje dolaze kada se oslobodite svega u šta verujete, kada shvatite da niste vi fotelja u kojoj sedite, da niste vi žena sa kojom živite , deca koju ste izrodili, da niste vi ono što vozite, trošite, da niste vi ono što ste nekome dali ili učinili.

Bolesti dolaze dok god punimo kofere duše i vrištimo egom koliko smo moćni i sposobni.

Ozdravljene dolazi kada ispraznimo kofere i shvatimo da je najveća i najlepša moć u tome koliko smo bili slobodni, iskreni, nesputani, nesebični, milosrdni bez očekivanja zahvalnosti, koliko smo ljubavi u drugima izazvali i iste poklonili.

Strahovi spadnu sami, kao prevelika haljina koja klizne sa ramena, onog trenutka kada se u vama pomiri sve vaše prošlo, sadašnje i buduće. Strahovi postanu staza preko koje koračate ka samima sebi.

Nisam ja sve svoje strahove skinula. Ne znam da li je to uopšte i moguće. Ono što znam, idem dan po dan i ne bojim se onog što mi ide u susret dok god znam da su moje namere čiste, da je moje srce iskreno i puno ljubavi. Nemam tajne i ne verujem u iste. Naučila sam na svom putu da su tajne najteži tereti i sve sam ih pustila da polete svetom, pretočila u reči i dobre namere. Jednog dana popela sam se na pozornicu života i podelila sve svoje najlepše i najteže sa svetom. Od tog trenutka sebe smatram slobodnom. I hrabrom. Ne volim kukavice. Nekad sam bila nemirno more, oluja koja ne zna u koje stablo će se uplesti kad postane najgore, a onda sam otkrila da je mir u prihvatanju sebe i praštanju sebi. To čemu su me učili, što su mi podarili, o čemu su mi govorili, nije moglo drugačije. Ni oni sami nisu znali za bolje. Kada je došlo vreme da otkrijem bolje, naučila sam.

Ako ste sebi teški, ako u vama strah kovitla misli, borite se sami sa sobom, ne donosite ispravne odluke ili ih ne donosite uopšte, možda samo stojite zarobljeni u nesvesnom svetu koji ste dobili u amanet. Ne brinite. Prvi korak je znati da nemir u nama inicira na promene. Sledite ga, usudite se i dopustite mu da vas vodi.

Mnogima su životi prošli u strahu da će ih neko osuditi, da neće uspeti, da nisu dovoljno vredni, da ne mogu ili da je samo jedna ljubav moguća. E dragi moji, strah od letenja može da vas košta života, jednako kao i samo letenje.

Moj je izbor da letim kroz život i da sebi budem laka. Hoću li negde naleteti na korona virus, na uverenja neke tetke, prazna obećanja ili nesigurne muškarce, kletve ljubomorne žene, otkud znam. Misliću o tome kada dođe pred mene.

Još jedna od lekcija koju sam naučila i koja mi je mnogo pomogla jeste da nikoga i ništa ne činim previše bitnim, da sve što mi se kaže i obeća dočekam sa osmehom, a da uzimam samo ono što znam da je duša koja obećava u stanju ispuniti. Dajem samo ono što znam da mogu dati i da me neće koštati ličnog mira. Ne obećavam praznim rečima i ugađam najviše sebi. I ne bojim se da ću nekoga izgubiti ako kažem NE. Naučila sam, rekoh vam već, imamo samo sebe. Kako možemo izgubiti nekoga kad ga nikad nismo ni imali? NE (i od*ebi) je pola zdravlja.

Zabavljajte i posmatrajte sve(t) oko sebe i u sebi. Letite i verujte. Ni Petar Pan nije mogao poleteti bez svoje srećne misli, sad vam je valjda jasno i zašto. I tek kada sve izgubite, bez svega i svih budete mogli, doći će ono pravo, doći će oni pravi. Vi ćete biti pravi. Tek kada smo celi, svoji i ogoljeni, možemo zaista i živeti. Život ne košta, strah košta mnogo.

3
(Visited 100 times, 1 visits today)