ŽELIM JOŠ…ŽELIM SVE…

Ispričala sam vam priču o dvoje koji su se voleli i izgubili, priču zbog koje su mnogi od vas imali potrebu da mi se jave. Mislim da svi delimo isto mišljenje da je velika šteta što život nema externi disk da na njega pohranimo sve naše drago, lepo i voljeno.

Razlog zašto vam se javljam danas je još jedna priča za koju verujem da će ostaviti znakove na putu svima kojima su potrebni. Govoriću vam opet o njima dvoma.

Život ih je razdvojio, rekli bi u romanima. Ja ću reći, sami su se rastali. Svesno. Život nikad nikoga ne razdvaja osim ako se desi tragedija, smrt ili ne daj Bože bolest. Međutim, ukoliko su oboje živi i zdravi, do razdvajanja dolazi usled neiskrenosti, duplih standarda, nedostatka emocija, laži, manipulacije ili jednostavno nemanja zajedničkih interesa.

Svako je nešto poneo iz te veze. Ona osećaj da nije dovoljno dobra i da ne zaslužuje ljubav. Kao i njegov miris, lik, sliku i sećanja koja bi svako malo iskakala kada bi se ukazala neka nova prilika za ljubav. Bio je to njen način da ne ide dalje. On je fokus prebacio na drugu ženu i građenje lažne slike sreće.

Da sreća može biti samo iskrena i da svaka laž kad tad pukne pred očima istog tog sveta koji je trebalo zavarati, uveri se svako ko je okusio lažni kolač.

Život ne razdvaja, ali definitivno spaja one koji podsvesno hrle jedni ka drugima. Koliko je ona čeznula za njim, toliko je on čeznuo za njom. Uspavljivao se njenim likom, sećanjima, zurenjem u prazno i prizivajući njen smeh, reči, oči. Koračala je gradom sluteći ga u svakom prolazniku, tražeći nit poznatog u svakom glasu, pogledu i nabacivanju. Prilike koje bi joj se ukazale bile su samo to, prilike.

Slobodnom voljom su odabrali dve različite strane života, ali su se slobodnom voljom i zarobili da iz opsednutosti onim drugim ne izlaze. Da li je to nada da će se jednog dana ponovo sresti? Da li je to ljubav? Strast? Bol ili uverenje da ne postoji niko drugi na ovom svetu? Ko zna…opsesije nisu ljubav, to znam.

Najgore osećanje koje se posle veze sa nekim može roditi je osećanje nedovoljnosti, žaljenja, gorčine, tuge i bola. Proces učenja kako ponovo zavoleti sebe nekad je teži i bolniji od samog odlaska od nekoga. I ono što je usledilo kroz godine njenog oporavljanja od njega jeste učenje kako da sebe zavoli i postavi na prvo i jedino mesto koje zaslužuje. Ma koliko predano radila na sebi, uvek bi imala u srcu mesta za oprost i reči koje bi ga učinile lepšim i boljim nego što on to jeste.

Nakon određenog broja godina, život je odlučio da se umeša na paradoksalan način. Oboje su želeli ono što nisu imali. Jedno drugo. A oboje su jedno drugom davno okrenuli leđa. Zamišljajući svako u svojoj viziji kako će to izgledati ako se nekad opet sretnu, izgubili su nekoliko godina života i važnu činjenicu:

Realnost zahteva hrabrost, a prošlost ne postoji.

Jednog dana, odlučio je da ponovo uđe u njen život i da provede nekoliko dana sa njom. I dok ga je ona sa strepnjom slušala i srce je pretilo da je uguši, on nije primetio da je zaboravio nešto mnogo važno.

Ne nadoknađuje se izgubljeno u dve sekunde, tri reči i odlukom da uskočiš u nečiji život kad tebi padne na pamet. Iskliznula mu je bliskost, nežnost, poverenje, ona iskra koju je ona u svojim vizijama u njemu videla svih tih izgubljenih godina. Bio je stranac koji je mirisao na poznato, koji je nekad grlio sve njene snove ali ih je i nemilosrdno izdao. Bila je miris njegovih sećanja i spona koja je držala prošlost i maštu u njemu, ali i neka nova žena koju nije stigao upoznati. U svakoj njegovoj reči bi videla nešto davno prošlo ali nigde vrata kroz koja bi prošla. Nigde nije videla sebe. Samo njega i njegovu potrebu i želju.

Zašto vam ovo govorim?

Zato što ljubav ne umire daljinama, tišinama i samoćom u koju se ljudi svesno zarobe. Ni njena ljubav nije umrla. Ni njegova ljubav nije umrla. Ali je umrla bliskost, povezanost, intimnost u koju se hrli mislima, svim svojim. Vizije i snovi nisu isto što i realnost ukoliko na njima ne radite predano i svakodnevno. I kada je pomislila da posle toliko godina ima priliku da uroni u zagrljaj u kom je nekad bila srećna i koji je sanjala sve te godine bez njega, shvatila je da više nije ista osoba i da u njoj nema trunke pređašnje ludosti i nepromišljene hrabrosti. Mogla je da zamisli do poslednjeg detalja njihov susret, ali ne i da napravi korak ka njemu. Ona koja je nekad jurišala na zvezde samo da bi bila sa njim, postala je oprezna, vuk samotnjak koji nikoga ne pušta sebi blizu.

Najvažnije što im je promaklo, umrlo je poverenje koje je nekad bilo bezgranično i bezuslovno. Shvatila je, ono što je u njoj rezonovalo osmesima i što je navodilo da joj duša oživi, istovremeno je plašilo jer je poznavala i drugo lice cele priče.

Onog momenta kada ona odustane, znala je da će i on odustati i vratiti se za sto lažnih. Nije bio borac za ljubav i istinu. Oduvek je ona bila ta koja se borila. On je bio onaj koji je bacao mrvice i uživao u pažnji koju je dobijao. Ona je uvek bila ta koja je bila gladna njega, nikad on nje. Znala je da u njoj ima mesta samo za život, smeh, bliskost, iskrenost, za one koji je vide i čuju, koji kada joj prilaze vide nju, traže nju a ne sebe u njoj. Znala je da se samo za ljubav, iskrenu ljubav biva hrabar. Nekad je bila.

Ona je porasla do zrele ljubavi koja ne prihvata tek po koju mrvicu iste. On se vratio za sto za kojim sede gladni mrvica njegove pažnje. Ona je bila cela. On nikad nije bio ceo. Uzimao je delove nje, hraneći se njenim obožavanjem, njenom ljubavlju a nikad ništa nije dao zauzvrat.

Za ljubav je potrebna nesebičnost. Za ljubav daješ sebe celog, do kraja. Za ljubav popunjavaš praznine do kraja sveta i znaš da prepoznaš svaku nit iste u osobi naspram sebe. U ljubavi si ceo tek kad drugog vidiš i uvažiš celog.

Zašto je ova priča važna?

Ako ste ikad pomislili da je nešto nemoguće, otkriću vam. Nije! Ako ste bili dovoljno hrabri i činili najluđe stvari za nekoga, ne žalite. Ako više niste hrabri i ne usuđujete se verovati nekome ko vas je nebrojeno puta izdao, u redu je. Možete izgubiti neke prilike, neke ljude, ali ako nešto izgubite onda i nije bilo vaše, zar ne?

I za hrabrost postoji lek. Samo je treba vežbati, sa ljubavlju. Napravite svoj spisak vizija, želja i snova. Neka glasi recimo ovako (vi napišite svoj spisak):

Želim još smeha, radosti, ljubavi. Želim dobrog osećaja i iskrenih ljudi. Želim da opet pijem kapućino i jedem kroasane u Parizu. Želim da šetam Firencom kao nekad i mirišem drevno. Želim da se budim rastopljena od nežnosti. Želim da verujem u jednoroge. Želim da pevam na kiši. Želim da pijem vino na ivici sveta u San Điminjaju i držim za ruku onog kog volim. Želim da se ogledam u pogledu koji u mene gleda sa ljubavlju. Želim da posetim Japan. Želim da opet pecam na kanalu u Somboru. Želim da mirišem prve ljubičice u parku u kom sam odrasla. Želim da opet verujem ljudima koji su nekad zauzimali najvažnija mesta u mom životu. Želim da sebi uvek budem na prvom i jedinom mestu makar to značilo da oni koji me ne vole i ne poštuju takvu nisu deo mog života. Želim da verujem u ljubav. Želim da sa njim gledam borbe kontrada u Sieni. Želim da vodim ljubav na obali mora, na kraju sveta u Lisabonu… Želim još… Želim sve…

I nemojte nikad odustati od sebe, od osećaja koji vas čini da ste mirni, srećni i zadovoljni. Nemojte nikad dozvoliti da vam neko govori ne gledajući vas u oči, da nekome govorite svesni da vas ne sluša. Nemojte nikad pristati na nečije mrvice, na zagrljaje za koje morate moliti. Nemojte nikad moliti za ljubav. Ljubav se daje, nesebično, divno, sama od sebe i za nju vam ne treba dozvola. Želite sve, jer manje ne zaslužujete.

Ona je bila dovoljna, samo su joj trebale godine da to nauči. On nije znao da je u njoj imao dovoljno.

Dovoljni ste. Baš takvi kakvi jeste. I za ljubav, i za poverenje i za bliskost sa nekim, dovoljni ste. A onima kojima to niste, sami će nestati, verujte mi, znam.

4
(Visited 85 times, 1 visits today)