Hajde da vam ispričam jednu priču. Običnu. Životnu. Sa porukom.

Ima dobar office. I kažu u njega mu je stalo sve. Život ceo, od spisa do uspomena. Od problema do svih bivših i sadašnjih žena. Zavuče se u njega i traži delove sebe.

Da.

Ona u njega gleda iz daljine. On nema pojma da ona sve vidi. Kako hoda, kuda hoda, kako govori. Zna i šta se iza kog miga i gestikulacije krije. Zna i ono što on sam o sebi ne zna. Od kad je daleko vidi više, razume bolje i tiha je.

Stalo mu je sve na jedan papir. Naučio je kako da napiše plan i projekat. Uspeo je i mejlove da savlada, da opismeni brutalnost jedne duše. Ona se smeši. I ćuti. Sita se naćutala. A nekad je govorila, vikala, urlala, nekad je sve.

Nekad je prošlo vreme. U nekad stane mnogo.

U nekad stane jedan običan dan kad se u automobilu rodila ljubav uz muziku. Stane jedna fotokopirnica iz koje su oboje pobegli glavom bez obzira da bi se sudarili srcem i dušom na drugom mestu. Stane licidersko srce i smotani poljubac u obraz koji je tek na tren nagoveštavao oluju. Stane u nekad i gomila preispitivanja, zagrljaja, poljubaca, strasti, susreta i onaj prvi put kada su vodili ljubav pod zvezdama. Stane mnogo u prošlost, da.

Posle toga se u nekad slilo sve ono što se ni prepričati ne može. On je hteo sve. Ona je htela njega. On je bio uplašen, ona je bila hrabra. Hrabra da gazi svet i za sebe i za njega. Hrabra da se vere bosonoga po zvezdama. Hrabra da nikad ne odustane. Hrabra da zavoli. Hrabra da celom svetu u lice uzvikne njegovo ime.

Prolazili su dani, meseci. Prošle su i godine. Rasli su, sudarali se, plakali, smejali, voleli se. Odlazili. Dolazili. Nisu ni znali da se u ljubavi ne igra. Da u životu ne važe one dečije malo te bih – malo te ne bih.

U životu je sve što radiš deo duše. Sve!

On je bio igrač. Ona je bila devojčica. On je želeo sve, ma i više od tog sve. Ona je i dalje želela samo njega. Onog dana kada je dobio sve, izgubio je nju. On je postao hrabar, ona je izgubila sebe. U njegovo sve stala je druga žena, deca, stao je čitav niz laži i obećanja koja su bila samo to. Obećanja. Stala su ćutanja, stala je inicijacija devojčice koja je prešla dug put odrastanja do jedne divne, posebne žene. Ali da bi to postala, trebalo je…

Šta se desilo sa njima? Zanima vas?

Prošle su godine. Poneko pusto obećanje bi se provuklo kroz kapije vremena, ali nikad ništa više. Šta se promenilo? Sve. On je i dalje bio kukavica koja ne zna šta želi, a ona je voleći njega izgubila najlepše delove sebe, razbolela se da bi naučila sebe staviti na prvo mesto, oprostiti, voleti, biti u miru i učiti iz dana u dan da je najvažnije da ljubav kroz nju teče.

Život je vrlo jasan sa svojim znakovima i porukama.

Znakovi koje sam izvukla iz ove priče za sve nas:

Da li znate šta znači kada vam neko kaže da vas voli? To znači da negde u vama postoji izvor duše u kom se neko ogleda.

Da li znate šta znači kada je neko ljut na vas i oseća se povređeno? To znači je nesiguran, da se plaši da će vas izgubiti. To znači da su mnogi ovo znali i umesto svađa grlili jedni druge manje bi usamljenih i slomljenih koračalo planetom.

Da li znate šta znači kada vam neko kaže nedostaje mi nemir a opet mir sa tobom? To znači da u njemu ništa nije na mestu i da izbegava odgovore. Ne dopušta sebi da prihvati odgovornost za svoj život. Da mu je neko nekad rekao da svaki neMIR u sebi krije samo mir, nikad ne bi lutao i znao bi šta mu je činiti.

Da li znate šta se dešava kada se siti naćutite i zarobite u tišine? Neko se bori sa srčanim problemima, nesanicama, ludostima i paranojama, jer se odrekao svoje duše. Neko se bori sa dijabetesom, jetrom, opadanjem kose jer odbija da ljubav kroz njega teče.

Da li znate koliko je ljudi koji žive u svojim usamljenim umovima, sećanjima, neizgovorenostima, strahovima i nerealnostima? Toliko ih je da ni sve priče, knjige ili seminari ovog sveta ne mogu da ih dodirnu koliko jedan zagrljaj.

Ako se i dalje pitate šta je bilo sa ono dvoje sa početka teksta, reći ću vam istinu. Ne znam šta bih vam rekla. Verujem da je svako odabrao prema meri svoje duše. Neko laž, neko istinu. Neko da iz svega nešto nauči, da ustane i bori se, ozdravi. Neko da iz svega nestane, jer je u tome uvek bio najbolji.

Šteta što život nema externi disk pa da na njega stavimo sve što čuvamo za kraj. Onda bi se možda svako od nas setio da sačuva i napravi rezervnu kopiju svog srca, svoje duše, uspomena, trenutaka koje smo propustili, zagrljaja koje nikad nismo udelili, reči koje nikad nismo izgovorili. I kad dođe kraj, bolest ili ko zna šta, izvadili bismo naš externi disk, prikopčali se na njega i zamenili potrošenosti, oštećene delove sa onima koje smo jednom sačuvali na njemu. Sigurna sam da bi odabrali samo srce, dušu i ljubav. Šteta što život nema externi disk…

Ako iz ovog teksta niste ništa naučili, ko god da ste, gde god da se nalazite i kakva god da je vaša priča, nema veze. Jedna sjajna žena, Dijana mi je pre neki dan rekla: “I to je ok. Nisi znala za bolje i uradila si kako si osećala.” Ja ću vam reći zagrlite nekoga snažno i sećajte se mojih reči:

“Jedan zagrljaj može promeniti sve!”

Ne znate zašto? Naučiću vas. Naučno je dokazano da jedan zagrljaj u trajanju od 30 sekundi budi hormon Oxitocin koji je u stvari hormon ljubavi i sreće.

Ljubavi nam želim. Svima, jer zaista je premalo u nama i svetu ima.

2
(Visited 97 times, 4 visits today)