Znate li onaj osećaj u stomaku koji se javi dok razgovarate sa nekim ili idete u susret nekome/nečemu? Nije po pravilu loš, ali je često uznemiravajući i nosi vrlo jasnu poruku koju mi zanemarujemo.

Ja sam ga sita!

Život ima smisla, mi smo ti koji mu isti oduzimamo.

Da sam svaki put prekinula telefonski poziv, okrenula se i otišla od ljudi, prekinula saradnju ili interakciju, danas bih sebe poštedela stresa, nekih zdravstvenih tegoba i neprijatnosti da istima kažem nešto ružno na fin (ili manje fin) način.

Lekcija koja se najteže uči, jeste lekcija osluškivanja sopstvene intuicije i zdravog razuma. Loš osećaj je samo crvena lampica koja se upali kada telo (pre uma) prepozna opasnost. Šta je opasnost? Može da bude prelazak granice vašeg ličnog, najobičnijim pitanjima za koja smatrate da nisu prikladna. A može da bude i ugrožavanje vašeg bića ili sigurnosti.

Nebrojeno puta sam se našla u situaciji da me nazovimo ga prijatelj, rešeta pitanjima intimne prirode i da gura nos gde mu nije mesto. Bez obzira da li negde pijemo kafu ili telefoniramo, uhvatim sebe kako po pravilu kulturno odgovaram na pitanja na koja bih mu najradije rekla da od*ebe. I znate šta se dešava nakon takvih gestapovskih susreta ili poziva? Osećate se kao isceđena krpa koju je neko iskoristio, koju je neko izložio svojoj pukoj radoznalosti i kompleksima niže vrednosti. Energija koju dobijete i energija bez koje ostajete su od vitalne važnosti za opšte psiho-fizičko zdravlje. I upravo najvažnije, neko se usuđuje da poremeti, uprlja ili spusti.

Kakav bezobrazluk, zar ne? Ko je tu kriv? On ili ja? On što nema meru i što ga zanima sve, iako oboje znamo da ne pita iz pravih razloga već iz puke radoznalosti ili ja koja ne kažem: Stop, dosta je!

ŠTA URADITI KADA SE UPALI CRVENA LAMPICA

Pre svega potrebno je da prepoznamo da se nalazimo u situaciji koja nas uznemirava. Bez obzira da li smo među poznatim ili nepoznatim ljudima, da li nastupamo javno ili imamo odnos sa klijentom jedan na jedan. Možemo i da se nalazimo na savršenom ljubavnom sastanku ili da obnavljamo odnos sa bivšim partnerom, uvek ćemo nepogrešivo osetiti pre nego što ćemo znati – da li smo na pravom mestu i sa pravom osobom?

Kada nam postane važno šta mi osećamo a ne šta drugi misle, govore ili očekuju, znaćemo i kada smo i koliko ugroženi. Nemojte nikada zanemarivati osećaj da se onih koji pitaju jednostavno vaše privatne stvari ne tiču, da se neke stvari ne pitaju i da se u neke odnose ne ulazi. Uvek može postojati razlog zbog kog ćete razmišljati da ostanete i pokleknete, ali ni jedan neće biti dovoljno velik da biste pogazili sebe. Budite uvereni da ćete se osećati loše.

Sve što je nemir, NEMIR JE. Nije ljubav, nije uzbuđenje, nije prijateljstvo, nije znak da smo na pravom putu. NEMIR je NEMIR!

Reći nekome da ga se ne tiče vaš honorar, lični život ili odnos koji imate prema nekome/nečemu je poštovanje sebe i zdrav odnos prema svojoj duši. Reći da ne želite da budete deo laži i prodanih igara je pola zdravlja. Obrisati broj telefona bivšeg zbog kog ste pregazili pola sveta i činili nemoguće, znači da brišete i njega iz sebe i svog života. Ne održavajte kontakte koji nisu zdravi. Od onih koji igraju prljavo odlazi se bez reči i ponosno. Mir nema cenu!

Umeti osetiti momenat ugroženosti znak je da ste na dobrom putu i probuđene svesti. Nemojte ga izbegavati i uvek stanite prvo za sebe, pa onda razmislite da li biste stali za nekog drugog i da li bi isti ti stali za vas u nekim sličnim situacijama. Verujte mi, ljudi sve što rade, rade samo zbog sebe. Gaziće vas i cediti do iznemoglosti, ali kada bude trebalo da stanu uz vas u jednom trenutku ćete otkriti da ih nema. Uverenja i očekivanja su zamke za budale.

Biti čovek znači brinuti o sebi, a onaj koji brine o sebi brine i o drugima. Ne gazi, ne zadire u intimu i ne igra prljave igre ega.

MOJE PRAVILO

Ne znam da li je ispravno, ali je moje i podeliću ga sa vama. Nikada, ali NIKADA nikoga ne pitam ono što smatram da ne bih volela da mene pitaju. Ne zanima me koliko neko zarađuje, kako živi, da li ima ljubavnika, prima li mito, koje marke preferira i kako mu ide posao. Ne pitam nikad više od onoga što su me moji roditelji naučili da je kulturno, a što sam na svojoj koži osetila koliko neprijatno i nekulturno ume biti kada neko pita. Ne pitam ne zato što sam ja savršena, ja sam daleko od toga i volim svoju nesavršenost, već zato što prihvatam da svako od nas ima prava na svoju intimu, na izbore, na greške na kraju dana i na oproste.

Kada bi svako sebe upitao: Ko sam ja da pitam ono što mi neko sam ne bi rekao? Ko sam ja da ukazujem nekome na greške? Ko sam ja da bodem prstom nečije bolno mesto? Ko sam ja da me zanima intima koja nije moja?

Gde bi nam bio kraj?

I možda bi moje pravilo glasilo: PRE NEGO ŠTO SE USUDITE PREĆI GRANICU ZAPITAJTE SE ŠTA VI TIME DOBIJATE I KOJI JE VAŠ PROBLEM? KO STE VI DA PALITE CRVENE LAMPICE NEMIRA U DRUGIMA?

1
(Visited 121 times, 1 visits today)