Svi su joj se smejali. Svi osim leptira.

Svi broje greške i padove na kraju svake godine, a ja želim da prebrojimo blagoslove. Želim da ih svako od nas osvesti onim najtišim delovima sebe, oseti, zagrli i prihvati. Zahvalnost je jedina koju biram za dodatak ovom tekstu, kafi, prijateljstvu, ljubavi, zdravlju, otkrićima, životu…

Kao devojčica od nekih 5 – 6 godina, uživala sam u zavidnoj kolekciji knjiga iz porodične biblioteke. To znači da sam krala dedine olovke ne bih li neki kružić ostavila na njima. Miris stare hartije, moje tajne poruke napisane jezikom koji samo ja razumem i izmišljeni drugari kreirani spram likova iz knjiga, bili su poseban deo mog sveta. Kada pogledam svoje detinjstvo, ne bih ga menjala ni za sva ostala ovog sveta!

Od čudnog uvek neka čuda ispadnu. Dok sam ja u zabavištu govorila kako ću jednog dana pisati knjige, druge devojčice su htele da budu frizerke, mame i igrale su se plastičnim karminima i lutkama. Meni one nisu bile čudne. Ja njima jesam.

Sa 12 godina sam se stidela svojih snova i krišom bivala ponosna što pišem za popularne časopise u Srbiji. Otkrili su me kada je stigla prva žuta uputnica na iznos od tadašnjih 300 dinara. Honorari su za mene bili zabavni i džeparac, a nekima način da mi pokažu da vrednuju moj rad.

Moja tajna više nije bila tajna i maminu pisaću mašinu sam i zvanično smela da koristim. Znam, čudno detinjstvo tih 90.-tih. 😉

Danas imam 38 godina i nemam samo jednu objavljenu knjigu. Imam ih nekoliko i iza svake stojim sama. U svakom smislu. Znam da nije bitno ko ti je objavio knjigu (nekima i napisao), nego šta si posle sa njom uradio i ko je čita.

Na početku ove godine poklonili su mi kletve. Međutim, ja sam vam od onih što ne primaju baš sve poklone. A kome ostaje poklon koji ne želimo primiti? Odabrala sam blagoslove i putevi su se odvezali od obala. Plovim gde god poželim, a učim o sebi i drugima kroz sve što osetim i doživim.

Najbolje stvari nisu stvari i desile su mi se kada sam prestala da se osvrćem i zastajkujem gde mi nije mesto. Kada sam naučila da ljudi sve što rade samo zbog sebe rade otkrila sam da lažnjake slede mase, a u sposobne i iskrene samo retki mogu gledati. I u Sunce je teško gledati kada izmiliš iz podruma svoje duše.

Mislila sam da znam mnogo toga i da su mi se najgore stvari već desile, a onda sam upoznala neke ljude i naučila da od goreg postoji gore i da nemam pojma koliko je lekcija na ovom svetu. Upisala sam nove studije, psihologija iz više uglova (sa katedre i iz života). Verujem da se samopouzdanje, spoznaje i znanje vole.

Ako su vam nekad rekli da nećete uspeti, da nešto nije za vas i da se od snova ne živi. Ako su vas iza leđa ogovarali i govorili da ste nerealni i da pričate bajke. Ako niste bili podržani. Ako vam niko nikada nije rekao: Samo napred, možeš ti to! Ako vas nisu razumeli dok ste govorili ili ako ste govorili njima nepoznatim jezikom daljina…

Šta god da su, sada je vreme da ih sve ostavite na gomilu nebitnog i zapamtite samo jednu stvar:

Snovi su stvarni onoliko koliko vi u njih verujete! Snovi nisu savršeni, baš kao ni ljudi, ali su prelepi ako od njih ne odustajete. Isto vam je i sa ljudima. Snove žive hrabri. Po snove ćete se najčešće penjati sami, ali ono što sigurno znam, uvek će postojati jedna osoba koja će držati merdevine da ne padnete baš kao i milion sitnih duša koje će vam tražiti greške i bacati kamenje na vas.

Jednom sam u Veroni, u blizini Danteovog spomenika, čula sjajnu priču da se čovek bez greške još uvek nije rodio i da ako jeste nikad ne bi mogao proći ispod mača obešenog na kapije grada…

Grešite slobodno. Kako ćete drugačije naučiti? Ljudi greše, Bog prašta.

SVAKI JE BLAGOSLOV ZLATNA NIT DUŠE

Ne možete ukoračiti u 2020. godinu a da vam ne otkrijem još nešto. Svaki lom, pad, uvreda, ujed ili trzaj srca napraviće pukotinu na vašoj duši. Ne bojte se i ne brinite. U redu je i vi to možete podneti.

U Japanu veruju da se sve napuknuto, razbijeno treba ponovo spojiti, zalepiti i pokrpiti zlatom. I vaša je duša prošarana zlatnim nitima i sponama koje vas čine jačima i posebnima. Malo je toga što jedno srce i jedna duša ne mogu naučiti i prihvatiti kada jednom otkriju da je jedino važno sa ljubavlju se prema sebi odnositi.

photo by Ivana Bjelić Iksill

I ako još niste, za 2020. godinu pripremite primerak mog novog romana Put u središte duše, jer JEDINI PUT NA KOJI NAM VALJA POĆI, PUT JE KA SAMOM SEBI.

***

Ne znam šta će mi doneti 2020. godina, ali znam koga/šta ja u nju neću poneti.

Srećni, mirni i prosvetljeni vam predstojeći praznici bili.

Vaša,

Maja

3
(Visited 103 times, 1 visits today)