Izađem na ulicu, a nemam pojma jesam li na somborskim ulicama ili ovim majncerskim. Sve se nešto uskomešalo. Nije do vetra i lišća. Do mene je. Znam. A krenulo u posve drugom smeru. Mislila sam da će se biti lako vratiti, a onda sam pred povratak otkrila da nemam pojma gde se vraćam. 

Ispričaću vam. 

Zadesila me ova godina, da ne kažem udesila mi početak. Ne brojim više koliko puta sam završila na nekim detoxima, antibioticima, a na kraju i u bolnici. Pa taman jedan krug završila, krenuo drugi. Katarza, pomislih. Dođavola i lekari! Da je neke vajde od njih ne bi ljudi umirali. Ja to tako gledam. Ne, nisam umrla. Daleko bilo. To mi se već desilo nekoliko puta. Znate one male smrti? E da, te od kojih ti se bljucne s vremena na vreme, ali ti se i neki deo u duši otkine. I ode. U mater’nu, što bi u mom zavičaju rekli. 

Između svih lekarskih izleta, uspela sam i da naučim brdo nekih novih stvari. Dobila neke silne licence i sertifikate, a manje više (nemam gde da ih kačim) to koliko dobih samopouzdanja, znanja, a i novih drugara. Odmah se bacih na maštanje. Naučila sam od jednog moćnog čika Silve da je kontrola uma fenomenalna ako je i primeniš, pa odlučih da isprobam. I eto je! Moja mašta (može svašta) počela da se preslikava u moj život. Zastaću tu, jer bi to već mogao biti kraj. 

Kako to obično biva, do lakoće kad svo smeće ispred sebe sopstvenim rukama ispomeraš stigneš svoj. I ja krenuh. Jedna prepreka. Brdo nekih glupih očekivanja (tuđih naravno). Klijenti u redovima, a ja jedna. Radionice se utrostručile pa me ko trozubac u guzicu bodu, a ja ne odustajem. Hoće i roman u svet. Šta ću? Pustih ga. Prvo se polomih hoću li ga dati nekome ili da ja svoje čedo sama češljam, kupam, šminkam, a onda kad odleži i prašina se nakon iščitavanja slegne, da ga pustim gladnim očima na izvolte. Odlučih se za ovo drugo. 

A oči gladne…

S’ početka godine upadoh u neku ujdurmu što bi moji somborci rekli. Ne znaš da li sam u ludari na Apatinskom putu ili u udruženju književnika. Konzilijum da sazovem ne bi ni oni znali. Sad mi smešno šta sam tamo uopšte i tražila, al’ ajd’ ti znaj. Čudni su putevi Gospodnji.  Uzjogunili se, došla jedna pismena međ’ svet umetnika. Pa još hoće da im opali glanc i da lete svetom. Ja u papire, štreber, udri u projekte (ne)mogućeg, a oni u abrove. Mislim gledamo u istom smeru, kad šipak.

“Hoće da nam sruši udruženje!” 

Vika, panika, ludilo. Sedim tako i slušam, a ne čujem ništa pametno pa odlučih da je bolje držati se one “dao ti Bog dva uha i jedna usta, pa ti vidi šta ti je pametnije”. Gladne su oči neznalica, a jezik pogan kad se skinu rukavice umetnika.Tako ja odlučih da su u pravu. Jesmo mi vojvođani gospoda. Baš jesmo! Sve mi kao bi neprijatno, a protiv istine ni ja ne bih dizala ruke, a ni glasa. Moja pokojna Milena uvek govorila “Devojku možeš oterati iz sela, ali selo iz nje nikada!”, pa pustih svakom svoje.

E Milena moja, da sam te se ranije setila ne bih neke nove lekcije učila. 

Izađoh ja lepo, po vojvođanski. Sa stilom i biserima oko vrata. Pa kad vele da sam snob i nivo, na nivou ko velim i da odem. I da vam kažem nešto divni moj svete, drage moje anime. Bolje u svom životu nisam mogla napraviti! 

Krenulo me  samo tako, da ne čuje zlo. 

Roman se odvezao u miru. A ne možeš pisati kad ti neko prašnjavim krparama mlati nad glavom. I san mi postao lepši, dublji. Ne bacam pare ni na isprazne odlaske da čujem ko je kome šta rekao ili napisao. Odem za iste pare pa kupim knjige, a načitah ih se od januara na ovamo kao što prethodne tri godine nisam. Sretoh se sa profesorom Silvom, Murakamijem, Den Braunom, Teri Pračetom, Viktorom Franklom, Stiv Berijem. Zaronih u budističku meditaciju. Dobih licencu za psihološkog savetnika (kad već iz onog mog zavičaja krenuh u svet po znanje, da uzmem primenjivo jednom kad se vratim). Napravih sjajan kurs nesputanosti. Odnegovah jednu veliku tugu i obrisah je kao maramicom suze. Nema je više, a nije da je nisam probala potražiti. I otkrih iznova svoju gospodštinu, žensku taštinu, nežnicu u kutku divljakuše. Al’ divljakušu ne dam niko da mi dira. 

Shvatih tako, vreme mi je da pauziram. Od svega. Duga je to i dobra prva polovina godine bila. A sve što naizgled nije bilo dobro, pokazalo se kao odlično. Nisam imala pojma šta me nakon pauziranja i hedonistiranja čeka, ali sam znala da me nešto jebeno dobro sigurno čeka. Drugačije nije moglo. 

Otisnuh se bez računara, bez planova, bez previše đinđuva i bez očekivanja na moje voljeno ostrvo. Znam. Svako ima neko svoje. Imam i ja svoje. Pravila sam nekoliko godina pauzu od njega, da bih se vratila i otkrila da mu zamene nema. Moje je, pa da crkneš. 

Red smokava. Red plivanja. Otvorih sezonu manijačkog plivanja i otkrih da mi je nedostajalo. Ne što sam oduvek u vodi bila ko svoj na svome, već što sam i dušu umila svakim zaveslajem ruku. Prešla meditacija u novi mod. 

Umočih i četkice u boje. Nije slučajno. Pre dve godine, kad su umrli Milena i Toša, ugledam ti ja njega jedno jutro na sabajle kako preko livade po oblaku magle vozi svoj bicikl. Leluja kako samo on ume. Tu je i šešir. Rasplakah se ko kišna godina u sred nemačke pustopoljane i voza. Plačem i sad. Rekao bi neko svašta, al’ mene odavno ne tangira šta drugi misle (o tome imam čitavu teoriju radionica koje kreću uskoro). I odlučih da ga naslikam. Slikam ga svaki dan, jednom ću valjda potrefiti baš tu sliku moje duše. Ne odustaje se tako lako od onih koje voliš. To je najvažnija lekcija koju naučih baš od Milene i Toše. 

Avgust i deo septembra su uglavnom mirisali na more, so, ribu, boje i spiranja. Spiralo se sve i svašta. Neko je u Somboru peko paprike, ja sam pekla dupence na plaži. Neko se bavio mojim životom, ja sam se takođe bavila istim. Samo što je meni izgleda uspelo. Izolovah se do kraja. Rek’o bi moj kum iz Bosne “Digli tarabe da ne vide jedni druge. K’o Turci.”, dok je prolazio ulicom mog detinjstva. E pa, 500 godina pod Turcima nije mala stvar. Neka kaže ko šta hoće, volim ja osamu. Tu mi nekako najlepše dođu osluškivanja, osmatranja, otpuštanja, dopuštanja, voljenja. Dođu mi svi nekako i oni kojih nema i oni kojih ima. 

A od smeha dobih bele bore. Pocrnela Žena za sva mora i sve moreplovce, ali da je bilo dobro dokaz su smejalice. Kakav bi nam život bio da nije veseo? Ko se ne zna našaliti bojim se da ni druge stvari neće umeti. Tako upoznah Mariju. Prava grkinja sa divnim uspomenama na studentske dane iz Beograda. Zasuzila, nasmejala i probudila u meni neke spone nostalgije. “Drrn, drrrn Pero!”, kaže. Znaš ti Marija šta kaže. 🙂 Hvala ti što si mi vratila neke davno zaboravljene mirise na moj zavičaj. 

Jednog jutra, odlučih da napravim čistac. Kako na ostrvu uvek imaš gde da se zavučeš i osamiš, mesec dana osame nekome je robija, a meni bome melem i nega duše i tela. Svedoh račune. Pretresoh misli. Odvezah emocije. Prizvah sećanja. Zamirisala mi leta u Somboru. Zašuštalo mi eto i lišće ova dva dana kako nemam pojma gde sam. Šušti isto kao u mojoj Vojvodini. Nikad lepše. 

Nego, shvatih da sam previše sebi na grbaču natovarila i da me cele godine svako malo nešto opominjalo. Te zastani, te se razboli, te plati, te se razapni, te u bolnici završi. Koji ti je andrak, pitala bi mene moja Milena da je među nama. Ovako mi samo leptirove šalje pa me sete. Shvatih na kraju. Znakovi su to na putu. I odlučih da pustim, nek’ ide sve dođavola. 

Šta sam pustila, download-ovalo se juče i danas. Pa da podelim i sa vama.

Kako sam vam ja jedna, a vas je mnogo, shvatih da bi rešenje bilo klonirati me u po primerak za poneti. Volim ja kad vi mene pitate, kad od mene očekujete da vam razmrsim čvorove, ali ne ide. Volim naše radionice, druženja i seminare. Ma volim i webinare. Da nabrajam sve moje drage anime i kuću koju izgradismo od čiste duše? Znate vi sve. Volim. Šta ću? Gde god mrdnem oko mene ljubav.

E zato odlučih da nežno od te ljubavi udelim samoj sebi i napravim restart. Anime moje, kuća vam je netaknuta, samo se proširila. Svaki put kad se zaletite na kapiju, a vi se setite da sam je srušila. Imamo vrata, nismo divljaci. Bez brige. Volim da mislim da smo od sad nomadi. Ima nas (od)svuda. Kašće vam se samo kad ukoračite u nove tekstove. Za one fine slojeve nežnosti da bi preko tarabe zavirili, moraćete se i dalje logovati i izuti. Bosonogi bolje osetimo svet (psst). 

Neću vam uskratiti ni nedeljno druženje u 9 sati. U mom zavičaju, nedeljom ništa ne radi. Sve miriše na tišinu, a somborske ulice su sanjive. Peku se prženice i jaja sa slaninom, a nedeljni se ručak uveliko puši na šporetu u letnjoj kujni. Kod nas u varoši bez žute supe (fazanske), pohovanog i graška, pa sosa od višanja i pirea, domaćica ne izlazi za sto. E tako i meni nekako, da utolim nostalgiju za mojom varoši, nedeljom miriše duša pa što nas je više to je meni nešto lakše. Zato svake nedelje, u vaš inbox stići će jedna vruća link – prženica. Nek’ nam to bude znak prepoznavanja i tajno mesto sastanka. 

Vidite? Sve mi miriše na somborske ulice i uspomene? Primetili ste, jel’ da? I ja sam. Zato hoću još nešto da vam kažem. Uskoro me očekujte. Hoću da sedimo jedne nedelje (i ne samo te jedne) i brančujemo ko gospoda, onako kako se sprdaju sa nama ovi belosveci što pojma nemaju kako se komad duše deli. Nek’ vide da mi to zaista tako. I da čitamo, pevamo, mezimo, smejemo se. Da prospemo duše i za one koji nisu više sa nama. Valjda me razumete. 

Nije to sve. Pravićemo i sedeljku oko mog novog romana. Okupićemo se, okružiti ga, pa kao oko ognjišta raspresti ko je tu kome šta i što se svaka knjiga na kraju u somborske ulice umrsi. Ko zna, možda se neko od vas i prepozna. Bez brige. Bila sam nežna. Jedino takva od sada mogu, želim i smem biti. 

Kažu leto je gotovo. Kako kome. Bome ja moje ne dam. Neka ga u meni. Na aerodromu (a ne volim ih…bože sačuvaj, iz perioda kad sam se integrisala i radila na jednom)  rasplakah se, neću kući. Onda se zapitah “Kojoj ja to kući idem?”. Pradoks me odmah razmrdao. Obrt situacije. Inspiracija nikad ne spava. 

Kući sam eto. A i nisam. Napravih ovog leta čistku. Odlučih da se ne mešam u društva u kojima mi duša stege navlači. Sloboda sisama je više u mom điru. Radionice preselih u Atelier i odlučih da ih ogrnem životom. Mogu li drugim imenom nazvati sve veštine i spoznaje koje nesputane plešu i zovu? Otkriću vam. Ima ih 12 veličanstvenih. I svaka traje koliko jedan mesec. Mogu da se konzumiraju odvojeno, a zajedno čine atelje života punim istog. 

Da vam pričam još? 

Uskoro… obećavam. 

Sad ću nežno da vas zagrlim i pozovem da istražite moje novo ruho na sajtu. Obukla sam se lakše iako su svi očekivali nešto kabasto. Lakoća više greje. Verujte mi. 

Nesputana i vaša, 

Maja

(Visited 48 times, 1 visits today)