Jednom će svet da se raspadne. Tvoj svet. Ne brini, baš tad počinje najbolji deo. Otkrivaćeš da je bolni prolaz kroz ruševine koje su nekad izgledale divno i tvoje, samo trenutak koji će proći. 

Sve prolazi. Nemoj to nikad da zaboraviš.

S v e  p r o l a z i. 

Na kraju je početak. Početak u kom će sve naći svoje mesto. Početak u kom te neće biti briga imaš li dovoljno ruževa, cipela, da li je svaka dlaka na svom mestu, koji je novi auto izašao i hoćeš li ga moći uglaviti u novi kredit. Ne! 

Biće ti važno da se budiš kraj nekoga koga možeš zagrliti pa se od njegove topline ugrejati i sve strahove oterati. Biće ti važnije da si zdrava i skakaćeš svakog jutra kao sumanuta na trampolini svog života, a umesto druge čaše vina setićeš se minerala i svih vitamina. Znaćeš u kostima, u dubinama sebe, znaćeš sve… 

Kad pregaziš dovoljno i naučiš taman onoliko koliko je potrebno da skineš maske, da svučeš sa sebe kožu sveta i poglede neumerenih, gladnih, a praznih, znaćeš sve. Biće ti svejedno da li je komšinica Ana kod kuće, ima li Petar novu devojku, da li je tvoj bivši napravio još koje dete. Boleće te uvo da li se na poslu došaptavaju o tebi ili prepričavaju novu seriju. Korak će ti biti lak, duša nasmešena, srce ogromno i puno.

Možda ćeš pomisliti da stariš kada ti ljudi postanu tesni i poželiš da odjuriš na pustu obalu, čitaš i ogledaš se u Suncu, vodi, mislima. Možda ćeš se uplašiti da si zastranila kad shvatiš da te više ne vuče istim putanjama, da si sita istog, da ne moraš i ne želiš više. Možda se za tren zamisliš, zapitaš, ustukneš pred samom sobom. Možda…

Ne brini, tad ćeš tek pojuriti niz drum svog života. Lakonoga. Smejaće se koja bora više u uglu usana, a u oku iskriti trag dobre avanture sa posebnim dušama. Obilazićeš birtiju na ostrvu usuda u kojoj se oduvek najbolje jelo i smejati se usputnim pričama koje mirišu na život. Zameniće se buka i jurnjava, za duge šetnje i sedeljke nekih bliskih gradova. Istraživaćeš smirena, svoja, a u tragovima otkrivati koliko mnogo si ludila popila dok si jurcala i u svet se uklapala.

Tu je ključ.

Jednom kad ti prestane biti važno, uklapaš li se ili ne. Prestaće te dozivati ono što nije tvoje. Odvezaće se strahovi, ljudi, brendirane težnje i uglađene floskule. Ostaće tek jedna – dve duše sa kojima sve je moguće. I to je najbolje!

Znaš li zašto će uvek biti uz tebe?

Jer iz tebe sija ono najlepše.

Duša.

Zahvalna sam jer ne brojim ljude, trofeje, klubove, automobile i titule. Zahvalna sam jer brojim momente, osmehe, lude i duge šetnje, pobeđene strahove i taj siguran osećaj da me neko drži za ruku nakon svih lomova, uspona, nakon svih odluka, nakon suza i smeha, na putu kroz ruševine do najlepše čistine. Lakoća se ne kupuje. Nju živiš spoznajama, birajući sebe.

(Visited 35 times, 1 visits today)