Nekad me je rastuživala istina da mnogi ljudi žive bez ljubavi. Posmatrala bih ih i pokušavala im objasniti da je u njima sve što im je potrebno, da ne treba gledati izvan sebe već…

Džaba.

Ljudi su to što misle da jesu. Misao kreira više od svakog čina, svakog pokušaja da nam neko objasni, da nas voli, da nas zagrli, da nas uteši ili nauči. Misao nas vodi, usmerava, misao nam diktira emocije i pravi kalup života.

Ne verujem da ne postoji ljubav. Ne verujem jer je živim, nosim u sebi. Ne verujem da se ne može biti srećan, nesebičan, svoj. Ne verujem, jer otkrivam i svedočim istom svakodnevno.

Svedočim i onom drugom. Sebičnom, dalekom, stranom. Za mene stranom. To ne komentarišem, zahvalim se i odem dalje svojim putem. Nije moj cirkus – nisu ni moji majmuni. Reče neko pametniji od mene.

Verujem da sve što možeš jeste dati ljubav, davati je neprekidno ne očekujući ništa. Dok god očekuješ – trguješ. Ako želiš trgovinu, znaš gde po kupljene trenutke možeš otići. U duši mesta nema za trgovinu.

Na kraju svega, ako nisi u stanju sebe voleti, nesebično davati – sebi, pa svima drugima, kako misliš da prepoznaš kada ljubav pohrli ka tebi nazad. A hoće! O veruj mi, hoće! Ljubav ne štedi nikoga. Ko je nesebično živi, ima je na pretek. Nije je nikad gladan.

I zato, nemoj da dočekaš kraj puta da otkriješ da si tragao za nečim što si od samog početka mogao živeti. Nemoj da misliš da ja imam odgovor, niti da će neko drugi isti imati.

Odgovori su u tebi.

Ljubav drži ključeve.

Video prilog

(Visited 37 times, 1 visits today)