Neće ovo biti kao prethodne kolumne. Neće biti ni apstraktni blog, samo jedna životna nit, prosute reči iz slučajno srušene čaše.

Mislila sam da znam sve o sebi. Pogrešila sam. Mislila sam da je dovoljno da svakodnevno radim na svom unutrašnjem biću, da odem da bih se sebi vratila, da naučim poteći iz ljubavi ka izvoru i nazad. Mislila sam da je svakog jutra dovoljno da meditiram, osamim se, prizovem svoje “sada” nazad u sebe i jednostavno budem. Mislila sam…

Mislila sam da sam jednom davno spoznala ljubav, da je to bilo dovoljno, da je to bilo bitno, da je bilo sve i da više ne mora biti. Mislila sam i da znam reći ne, a otkrila sam da ne znam. Mislila sam da ljudima mogu reći da umuknu kad krenu da smaraju svojim glupostima, ali sam toliko puta ćutala i slušala. Mislila sam da mogu promeniti neke ljude, prijatelje, porodicu ako ih više budem puštala da budu ono što jesu, ako im više sebe dam, ako… ma đavola. Bivali su samo gori.

Džabe sam ja mislila kad je dve nedelje u mom gradu pokazalo da učim i dalje, da se ljudi ne menjaju ako to ne žele, da se ljudi samo mogu voleti, ali i da za ljubav treba biti spreman i otvoren da je primiš. Ne prima se ljubav betonskog srca, zatvorenog stomaka i stisnutih usana.

Naučih da ljudi koji su tu, tu su jer to žele, a ovi drugi što misliš da žele pokažu ti istinu i zato ih nigde nema. Učićeš i ti još dugo, ne brini. NIje moja lekcija ništa naspram onoga šta će tvoja biti. Svakome svoja, pa neka svako uči kako ume…

Završih iznenada na mestu na koje sam jednom davno rekla da se neću vraćati. Nikad ne reci nikad… To što ja nosim traumu iz srpskih bolnica i neljudskosti koja je toliko očita, samo govori o mojoj velikoj želji da iz ove nemačke u kojoj završih, pobegnem što pre. Nisam bila svesna koliko traume u sebi nosim dok nisam čula jednog lekara kako mi govori “Nismo mi zatvor, mi smo bolnica. Opustite se.”

Možda sam se i opustila na kraju, ali sam sigurno mnogo više o sebi i drugima naučila. O onome o čemu se žmuri u mojoj zemlji, o odnosima koji se guraju pod tepihe i ne rešavaju, o ljubavima koje te razbole a ne ozdrave, o onima koji ti nabijaju stres i šećer glumeći veličine i autoritete, o onima koji ne umeju voleti, niti ljubav primiti, o onima koji glume život i ko zna šta još.

Hanna, 88- godišnja ruskinja pljesnula je rukama kada me je ugledala kako ležim u sobi u koju su je doveli.

“Kako se zoveš?”

Maja.

“Majo, srećna sam što nisam sama. Sad imam sa kim da pričam.”

I pričale smo. Bila je to moja poslednja noć u bolnici i narednog dana sam izašla. Pričale smo, smejale se, a ono što me je naučila važnije je od svake druge sekunde koju sam tamo provela.

Pala je na putu do svog lekara i završila na internom odeljenju.

Mene je vozio kreten iz Sombora za Novi Sad i imala sam saobraćajku, živce su mi pomerale kojekakve stvari, a godinama sam radila sve samo da se ponovo ne suočim sa ljubavlju. I šta se desilo? Slatkoća života koju sam nekad neutaživo uživala, delila, volela, razbolela me jer se nije više umela zadržati u meni, teći kroz mene i samo je prolazila, curela iz mene, išla ka drugima, a mene ostavljala u nemogućnosti da procesuiram ono što je osnovno, što treba.

Mislite da je teško pisati o ovome? Grešite! Nikad ništa lakše nisam pisala. Slavim svaku sekundu spoznaje koja me udarila onog trenutka kada sam završila u bolničkom krevetu. Slavim svaku kap krvi koju su mi uzeli, sve ultrazvukove, sve preglede, analize, sve rečenice koje su mi se na prvu odbijale kao loptice od mozak dok ih nisam shvatila. Slavim svaku reč koju sam dobila do Hanne, smeh koji sam naučila da slušam sa posebnom pažnjom i mudrosti koje sam ponela dok sam juče odlazeći grlila ženu koju ko zna da li ću ikada više da vidim.

“Maja, kako ti je lepo ime. Ja sam došla iz Sibira. Mučila sam se, živela grozno, ali volim Rusiju. Imam dvoje dece i dve unuke. Sin mi i dalje živi tamo. A muž? Muž je umro na vreme. Bolje je tako. Oslobodio me samog sebe. I kada sam otišla u Ameriku prvi put, upisala medicinu upoznala sam jednog muškarca u vozu… na kraju se ispostavilo da on u Nemačkoj već ima ženu koju planira oženiti. Nije važno, dao mi je iskustvo, priču…”

Slušajući je, iskakale su mi slike. Neko je jednom davno rekao da pogledam film čija se radnja odvija u vozu, o muškarcu i ženi koji su se sreli i zavoleli, ali je svako otišao nazad u svoj život.

“Znaš Maja, ja nisam bolesna. Videla sam 66 zemalja, još da mi je da odem u Afriku. Hoćeš da idemo zajedno u Afriku?”

Hoću.

“Videla sam svet, moja me unuka zove prijateljicom, živim sama blizu šume i šetam mnogo. Moj je život lep. Bila sam seoski lekar, svuda sam išla, puno sam putovala. I zapamti jednu stvar? Nisi slobodna dok god pripadaš nekome, nečemu. Budi slobodna. Moja zemlja je lepa. Jednom ću se opet vratiti u nju. Moja Rusija. I dete, život je divan. Nemoj nikad to da zaboraviš.”, govorila je dok se približavala sestra da joj da lekove.

“Neću lekove. Ja nisam bolesna. Ja volim život i hoću da živim.”

Tog momenta shvatih, ma koliko godina da imaš, gde god da završiš, imaš samo jedno srce i nosiš u njemu svoju zemlju kao i one koje si tamo ostavio. Shvatih da je na momente baca nostalgija i da govori na ruskom jeziku, ali je razumem.

“Jedino je šteta što život tako kratko traje.”

Otkačiše se svi klinovi spoticanja, odvezaše se svi brodovi koji su usamljeno godinama čekali da ih neko ponovo dodirne, uputi na plovidbe strasti života, otkačiše se i neke suze lakoće, spoznaje da se niko ne čeka, da se ništa ne čeka. Stigoše i moji nalazi i rekoše mi da mogu kući.

Grlila me je i smejala se.

“Čekaću te. Poseti me u šumi. Baš si dobro društvo. Život je sladak, ali ga moraš pustiti da u tebi raste, ne da kroz tebe prolazi.”

Gurnuvši mi svoju adresu i broj telefona ispisane na otkinutom parčetu novina, namignula mi je i nasmejala se glasno. Toliko života ne sretoh u nekima pet puta mlađim od nje.

Neke rečenice su vrednije od svake terapije koju čovek može primiti. Nekad ozdraviš tako što odlučiš sve da pustiš i ne brineš se kako će biti.

Život se ne drži pod kontrolom. Živi se. Pre toga odveži se od obale.

Možda baš kao i moj novi roman “Put u središte duše” koji ćete naći u prodaji na mojoj stranici od 15. juna!!!

(Visited 122 times, 1 visits today)