Gorelo je. Toliko dugo, snažno, sjajno da ih je oboje pretvaralo u plamen koji pleše i ne staje. Plamen koji se hrani onim drugim i traži još nakon što lizne dušu, okrzne telo, zarobi pogled.

Goreli su godinama.

Neki bi rekli da ljubav ne bira, ali ja bih rekla upravo suprotno. Ljubav uvek bira!

Svakoj se ženi u životu desi preokret, blagoslov ili lekcija, muškarac. Nekoj pre, nekoj kasnije. On se njoj desio kada je bila spremna na njega. Nije ga tražila, ali ga je pronašla otkrivši da je zverski nesputan, spreman na sve i odlučan da je ima.

Nije bilo šanse da mu pobegne, a ono što je omamljivalo i vuklo k njemu bilo je sve što nikad ranije nije upoznala. Bio je deo nje, prastari, drevni, duševni. Deo koji je tražila, deo kom se prepuštala i koji je želela sve više. Strasti koje se jednom probude nikad ne gasnu, samo se primire.

Prosuo joj je spoznaje tela, uma, ludila i razuma. Ispreplitao je svoje nerve sa njenim i treperila je večnošću. Umrsio joj je kosu da je nikad više ne poželi raščešljati. Dao joj je slobodu, a uzeo mnogo više. Uzeo je deo koji će joj zauvek nedostajati.

Kada je otkrila da ga voli bilo je prekasno za povratak. Bilo je prekasno za reći ne, ne želim, ne mogu. Bilo je prekasno za bilo šta. Potonula je u ljubav i mlatarajući rukama i nogama misleći da će se ugušiti, otkrila da u njoj ne treba vazduh. Diše celim bićem, pogledima, dodirima, strunama duše. Diše kako nikad ranije nije disala.

Voleo je onako kako se voli žena koja korača divljinom po vrelom asvaltu svoje suštine. Voleo je onako kako se voli jednom, zauvek. Voleo je učeći je da bude nesputana, strastvena, podatna, nežna, meka, gruba i sebična. To zadnje nikad do kraja nije savladala. Sebičnost je došla kasnije, kada je bez njega ostala, a telo prepustila samoći na milost i nemilost.

Ne nalazi se ljubav svaki dan, ne živi se ljubav ako nemaš najveću petlju u sebi. Ne ostavlja se ljubav životu na milost i nemilost. To samo ljudi rade. Ljubav nije kukavica, ljudi jesu.

Kada je shvatila da je on pokidan između žene i dece od kojih je večito bežao, odlučila je da ga pusti da otkrije kako je biti bez nje. Zar se drži neko ko ni sam sebe ne ume držati? Zar se ljubavlju zove onaj koji obećava a nikad ništa ne ispuni? Zar se čeka onaj koji jedva čeka da te vidi, a nikad se ne pojavi? Zar se plamen dogreva godinama i životom za onog koji nikad hrabrosti da kroz isti prođe nije imao?

Onaj ko se otrgao plamenu i poigravao bi se sa njim, na kraju izgori sam.

Prolazile su godine. U neke su stala ćutanja, u neke odbijanja, mržnja, bol, suze, zatim tuga, pa još malo ćutanja. Stalo je u njih i nekoliko pokušaja bega i buđenja tela uz tuđe telo, ali džabe. Plamen se odaziva na zov koji daljine i dubine sopstva poznaju iz davnina. Sve ostalo prolazi, ne dodirne suštinu, ne probudi.

Prolazile su mu senke sličnih pred očima, a nije znao hoće li je sresti negde iznenada silno samo to želeći. Prolazile su joj godine verujući da će nekad negde ugledati ih kako za ruke drže dete koje su verovala je zaslužili.

Ne veruje se obmanama i tragovima koji blede poput onih obećanja napravljenih u pesku. Vetar ih brzo raznese kao da ih nikad i nije bilo.

Nije ga dočekala. Nije ispunio ni jedno obećanje. Nije se pojavio kada je rekao. Nije je nikad odveo na putovanje koje su planirali ležeći u krevetu jedno kraj drugog, niti na ono koje su planirali ležeći u ko zna čijim krevetima daleko jedno od drugog. Nije nikad istupio na svetlost dana i bio iskren prema sebi, svetu, životu, njoj.

Nije nikad ništa.

A ona je na teži način otkrila da kad dušu jednom zaključaš najteže ti je da je ponovo nekome, negde otključaš. Zaključana duša te razboli, razbije u komade, iseče do najdubljih rana, okameni, pretvori u telo koje ne poznaješ, osami, odvede ko zna koliko daleko, ali te i čeka… Negde duboko u sebi, znala je. Koliko god je ona čekala njega, nju je čekala njena duša.

Roman “Put u središte duše” koji ste toliko dugo čekali, nastavak romana “Maslačak nošen vetrom” biće u prodaji u toku naredne nedelje.

(Visited 71 times, 1 visits today)