Wabi i sabi nastali su pod uticajem zen budizma i klasične dvorske kulture perioda Heian. Moja današnja kolumna inspirisana je buđenjem koje traje i koje živim nekoliko godina. Putujući, učeći o sopstvu i tišini, srećući ljude i pišući knjige. Ukoliko vas zanima istorijski deo koji bi se mogao utkati u koren cele priče (postoji mnogo udžbenika), a ja imam nešto bolje za vas. Počećemo uskoro sa istorijskim predavanjima u Atelier Maja i sigurna sam da ćete uživati (pretplatite se na newsletter kako biste ostali u toku i otkrili detalje, najave i na vreme mogli rezervisati svoje mesto).

Lutajući bečkim ulicama, gladna da dodirnem kamen koji ne poznajem i mirisa tajni koje se nisu do sada prosule pred mene, dobih i bicikl koji predugo nisam vozila pa se otisnuh u avanturu.

Wabi-sabi je japanski pogled na stvarnost koji slavi nesavršenost, vidi lepotu naizgled nedovršenog. Ona je bitna odlika japanskog mentaliteta, iako često Japancima nije lako definisati što je to tako wabi ili sabi u određenom predmetu ili delu.

Kakve veze Beč i wabi-sabi imaju?

Prvo, u ovo vreme ja sam trebala biti u Italiji, ali se obreh na ulicama Beča. Ni jedno putovanje ne dolazi slučajno i ni jedan čovek na naš put ne dolazi slučajno.

Buda je pre 2500 hiljade godina pod boddhi stablima postigao prosvetljenje ili kako bih ja to nazvala buđenje. Shvativši kroz proces buđenja da je svet prepun bola, trpljenja, uloga žrtvi i da ljudi sami prouzrokuju put patnje koji je jednak putu želje ka oslobođenju od iste, on je do kraja svog života propovedao teoriju o suzdržanosti i meditaciji koja nas vodi od sveta nesvesne patnje ka svetu svesnog shvatanja iliti prosvetljenja. Cela poenta ove priče je u tome da u momentima koji nas najviše polome i mi sami ćemo doći do tačke prosvetljenja i shvatiti da je sve na neki način rođenje, mala smrt, ciklus ponovne inkarnacije i dostizanje nirvane koja istu prekida jer nas kad prihvatimo trenutno stanje i naučimo ga proživeti, pustiti, uvodi u stanje savršenog mira uma.

Vede kažu da se mi ljudi, tvrdoglavno držimo materijalnog i duhovnog vezujući se za prividni svet. Ja se apsolutno sa tim slažem posmatrajući svet i godine koje sam ostavila iza sebe. Vede takođe kažu da smo mi kao točak koji škripi kada se okreće i u nama izaziva patnju. Verujem da svaki točak koji sam do sada srela škripi sam od sebe ne shvatajući da mu ne treba niko sa strane da bi ga podmazao. I sama sam predugo škripala, toliko da je ono što sam otkrila izbilo svaku žicu koja je točak naizgled držala u ravnoteži.

Ravnoteža ne postoji. To je najgluplja teorija za koju sam ikad čula.

Odavno sam otkrila da na moj put ljudi dolaze sa razlogom i da su ti razlozi obično da me podsete na nešto davno proživljeno a možda ne i zaboravljeno, zatim da mi pokažu drugu stranu mene, da u meni ugledaju ogledalo koje će im poslužiti ili neko vreme služiti, a najbolje od svega da se raspadnu ne bi li otkrili mnogo kasnije da upravo taj raspad kroz susret sa mnom prouzrokuje pad svega na pravo mesto.

Kako?

Vrlo jednostavno. To uopšte nema veze sa mnom. Ja sam samo znak na putu svega što u težnji da savršenost uvedemo kao glavno merilo, putanju i stil u nas same i sve oko nas, pretvorimo u spoznaju da je nesavršenost mnogo bolja opcija, više naša i uvek unikatna.

U nesavršenosti svih nas, leže ključevi koji će nas provesti kroz sve težnje, strahove, patnje, rastanke i sastanke, ambicije, znanje i neznanje, puteve. Ništa moje nisu manje ili veće od vaših i ništa ih ja nisam lakše ili teže prebolela i na kraju pustila. Stepenica je svakome bilo u jednakom broju. Snaga u nama se razlikovala.

Suze su ok. Umivaju dušu i čiste sve one fine prevoje kroz koje samo voda kao nešto sveto može proći. Pustite ih da poteku, jer nesavršenost krije pokretač za raspad koji će jednom sve baciti na svoje mesto. I mesta su samo koordinate naših emocija, a u svakom jeziku postoji neka druga reč koja nema ekvivalente u ostalim jezicima.

Moji rituali nastali su iz haosa koji se desio na svim mestima za koja sam mislila da su moja i sigurna. Ne postoji sigurnost, niti slučajnost. I haos i red su kao wabi-sabi. Jedan od nastalih rituala je biti svestan u sadašnjem trenutku. Drugi je svakog jutra umiti se iznutra sunčevom svetlošću bez obzira sediš li na terasi u Beču okupan cvrkutom ptica ili u sred mračne šume, jer sunce je u tebi. Prizoveš ga. Treći je kupka za sva moja čula, hedonizam duše, boje, začini, mirisi, esencije koje su za sve životne upotrebe. Četvrti ritual je sloboda i možda ključ koji dobiješ kad sve prethodno otkriješ.

Biti slobodan da osećaš, misliš, učiš, putuješ, zagrliš, pišeš, čitaš sedeći na travnjaku nepoznatih gradova, da se izuješ u sred metropole i bos osećaš priče kamena, da prihvatiš promenu, da ljudi odlaze iz naših života kad nam prenesu do kraja svoju poruku, lekciju, blagoslov. Biti slobodan da sa nekim potpuno stranim budeš blizak toliko da deliš svaku misao čak i onu nikad izrečenu. Biti potpun i prihvatiti da se stvari završavaju i da naša misao o njima prouzrokuje vezanost i mučenje.

Portugalci imaju jednu divnu reč saudade koja predstavlja melanholičnu ili nostalgičnu čežnju za osobom, mestom ili stvari koja je daleko u prostoru ili vremenu. Često izražava nezadovoljstvo i potisnutu spoznaju da se ono što je izgubljeno nikada ne može povratiti. I baš ta reč kada bismo je otkrili, naučili, naglas izgovorili, donela bi odvezivanje sadašnjeg trenutka sa obala prošlosti.

Ja voleći wabi-sabi dozvoljavam pomirljivo da ljudi boreći se sami sa sobom putuju koliko im je potrebno. Na kraju svi dođemo na isto. Suština je prihvatanje, nesavršenost kao savršenost svega i možda hrabrost da se uhvati struja koju do sada nismo uhvatili i uživanje bez straha dok nas nosi nekuda.

Okupajte se u šumi svojih emocija, misli, mogućnosti. Zaplešite na ulici, dozvolite, usudite se, verujte ili nemojte. I ne opirite se kada se u vama počnu ogledati. Proces je u polaritetu, ima dve strane i vodi ka dve reakcije. Možda otkrijete da vaše reakcije zajedno čine nešto što niko ranije nije imao.

(Visited 21 times, 1 visits today)