Ponekad je dovoljno da neka osoba stane pred tebe i da je osetiš do onih najtananijih niti duše koje ti nikad ne bi rekla.

Osećam.

Uvek me nerviralo što neke stvari mogu da nanjušim pre nego se izgovore, što mogu da shvatim i osetim tuđi bol, tugu, sreću, mimiku, pokrete ruku koji pokazuju gde ih najviše žulja, ramena koja vrište da se oslobode tereta i mnoge druge znakove koje svi jasno nosimo najčešće nesvesni. Nekad je osećaj takav da mi pripadne muka pored nekih ljudi. Često nisam znala da upravo to govori o njima, ne o meni i pogrešno bih tumačila.

Osećam i ljude koje ne poznajem. Ponekad je tuga u ljudima toliko snažna, a svi znamo da se energija prenosi na daljinu većim intenzitetom nego kada smo blizu nekoj osobi. Kada mi je počeo pisati, znala sam da nešto nije na mestu. Znala sam tačno kako se oseća. Svaki je trag u nama odavno zapisan. Odlučila sam da pogledam u njegove tragove, ne sluteći da će nam se isti pomešati. Slučajno ne postoji. Znam.

Posle par sati susreta, znala sam. Sve. I što mi je rekao i što je mislio da nikad neće. Znala sam i ono na čega bi mi odgovorio: “Ne znam. Ne mogu sada o tome. Još je sveže.” i nije morao ništa više reći jer tu je već sve bilo rečeno. Gledala sam sebe u njemu. Delove koje je mislio sakriti, osećala sam jasnije nego sve što bi mi govorio.

Posle nekoliko dana, svideo mi se. Dovoljno da sam mu rekla: “Super si. Sviđaš mi se i neko kao ti mogao bi mi biti zanimljiv da pokušam sa njim, ali si previše zarobljen u nečemu što je prošlo a ti čvrsto držiš.”

Videla sam šok u njegovim očima koje je pokušao sakriti motajući se po kuhinji. Poželeh ga zagrliti, ali odlučih da je istina ono što nas oslobađa i poučena onim što meni niko nije rekao kada je trebalo, odlučih da ja kažem.

“Znaš, nije meni novo to što ti osećaš. Jasno mi je bilo sve čim si se javio, ali sam u tebi videla jednu lepu stranu koju nisam skoro srela. Zato sam tu. I ja sam izašla iz jedne takve priče. Priče koja me orobila, slomila, koja mi je uzela sve da bih od nule iznova krenula. Priče koja me je naučila i kako je to biti voljena i voleti.”

Gledao me je kao da mu pričam nešto što ne bih smela. A ja sam po prvi put u životu nekome o tome govorila na taj način. I znala sam da to oslobađa. Ne samo mene, nego i one koji se dirnu mene, a on se dirnuo ne znajući me. Ispričah mu o jednoj divljoj strani odnosa, dve strane žene, sponama i svemu onome što se dodirne a nekad je to i samo dno života kada se jedna priča završi.

“Bila je to ljubav od koje je sve gorelo. Grad i drumovi kojima bi prolazili. Kidali smo sve pred sobom baš kao i odeću jedno sa drugog. Cigani su mi svirali najlepše ljubavne pesme, njegove korpe cveća bile su najlepše, taj roman se i dalje kotira kao moj najbolji i najprodavaniji, a moje telo je uz njegovo naučilo da se ne traži uteha u svemu što natrči, jer se tako najlepša energija duše rasipa. Uteha se traži u dubini sebe, u nutrini, u utrobi, u sećanjima, u opraštanju i odlaženju dalje.”

Mislim da mi nije poverovao ili sam ga previše zbunila. Zato mi se još više svideo. Zamirisao mi je na nekog koga sam poznavala, davno. I shvatih, boli ga tačno tamo gde je mene bolelo i gori mu svaki otisak misli čim ih dodirne. A od gorućih misli nema ništa strašnije. Odlučih da idem dalje. Da mu sve kažem, da sve podelimo, da prospem do poslednje kapi ono što se živelo. A samo onaj ko je živeo, može znati koliko je tako nešto značilo.

“Kad je postalo sve lično i važnije od nas, shvatila sam da dalje neće ići. On nije mogao da se odluči. Nije imao hrabrosti da izabere. Sedeli smo na stepeništu i plakali, umirali, rastajali se a nikome se nije odlazilo nikuda. Na kraju, ja sam bila ta koja je i od njega i od sebe bila hrabrija. Otišla sam i jedna je kutijica dobila svoje značenje. Nazad nema. I evo, prošlo je nekoliko godina a mi nismo više zajedno. Nemoj misliti da sam bila pametna. Srljala sam i ja i neke greške napravila, ali da sam u tom momentu nekoga kraj sebe imala da me zagrli, da mi kaže – hej, nemoj, nije vredno, posveti se sebi, budi sebična; bila bih mu zahvalna.”

I kako je vreme odmicalo, znala sam da se zbližavamo. Videla sam u njemu jednu lepu nit koju on sam u sebi nije video i odlučih mu pokloniti neke posebne reči, vreme, bajke koje svako od nas zaslužuje živeti, ako ih ume ugledati.

Vreme je jedino što nemamo. Nasmejah se silno toj rečenici jer je stalno pišem, a tek nedavno spoznah zaista. I dok se u mojoj glavi, na nekoj drugoj strani jasno motalo saznanje da sve što je puklo ne može se zakrpiti, da sve što je izdalo, opet će izdati, kao i da sve što se ugasilo, niko više neće rasplamsati; on je goreo baš za svim tim džarajući pepeo prošlosti. Feniks se diže samo iz sopstvenog praha, tako ćeš i ti, pomislih ali mu ne rekoh. Oživećeš, ali bez nje i znaćeš. Nekad nam oni koji nas izdaju i ostave učine najveću uslugu.

Nekoliko noći kasnije, razbih kutiju aveti i u dim ode poslednje utočište skloništa od prošlosti. Kao prizvan iz nekog ludila, začuo mu se glas dok mi je govorio: “Hej, jel me čuješ? Volim te ludo jedna.”. A ja slušajući setih se šta sam koji dan ranije rekla tipu kog ne znam i koji silno tuguje – vreme je jedino što nemamo. Sve što je prošlo, prošlo je. Zakrpe na duši nikome utehu nisu donele. Vole se ljudi i kada nisu zajedno, samo tad nauče da tek celi cele ćemo privući i dopustiti im da u našoj posebnosti uživaju. Sve dok smo na pola sa dušom, na pola sa srcem, mislima, izborima, tražićemo na pogrešnim mestima.

Požurih da mu otkrijem neke dubine celovitih, koji ma koliko nekoga voleli, imaju mesta i za neke nove; ali shvatih – trebam ga pustiti. Neka sam kroz zvezde traži kuda i kako pošao bi.

“Slušaj pesmu. Fališ mi. Volim te. Doći ću, želim te videti.”, u sred noći u kojoj odustah od jedne divne kolumne i napisah ovu, isplakah se i dopustih mu da mi kaže da me voli, da mu kažem da i ja njega volim, ali da već pet godina je kako svako živi za sebe. Ne lepe se razbijene posude, ne čuvaju okrnjene šolje i ne nosi jedna cipela. Kad nešto prođe, dopusti da svoj novi oblik pronađe i veruj, ono što ne vidiš, ispred tebe je. Jednom sve opet na dobro mirisaće. Lepše i lakše nego ranije.

Strancu poslah dve zvezde, jedno pismo i par iskrenih misli.

Odgovorih i na drugi kraj sveta “Fališ i ti meni i volim te. Sačekaj…ne dolazi se tek tako nakon toliko godina. Uostalom, ljubavnici jedni od drugih nikad ne odlaze. Nose jedni druge i u sve naredne veze, pa žive još lepše i na neki novi način vole se.”

(Visited 224 times, 1 visits today)