Tišino možeš li me čuti, ja sam samo tvoje roblje koje putuje u stanicu i mogu vidjeti što treba činiti, al ne mogu se pridružiti…

Noć. Tišina i ja odavno plešemo u nekom poznatom ritmu koji samo nama miriše, koji samo mi razumemo. Mnogi su se o iste plesne korake sapleli, u neke sopstvene mreže upali, ali niko nije ostao, ostao dovoljno dugo da se zapleše i da ga ponese.

Ne iskačem više tako često u svetove koji mi nisu poznati. Možda ni ovog puta nisam to uradila, možda mi se samo učinilo. Obreh se u svetu koji mi je blizak, a nikad nije bio moj. Ili smo svet delili samo na drugim geografskim dužinama i širinama?

Retki su ljudi koji tišinu razumeju.

Azra se prosula kroz džepove noći, a plesni koraci zaplesaše po zidovima. Moja se bosa stopala ugrejaše o hladne daljine srušenih svetova, onih koje nikad nisam videla, ali sam o njima slušala, pevala, sanjala, njihove ostatke i tragove u sebi pronalazila i ka njima u posete neplanirano hrlila.

Rušili su se moji svetovi nekoliko puta. Sigurno su i neke zvezde umrle, sada kada znam kako umiru. Praznili su se predeli duše, džepovi snova, koferi čekanja, kuća za ljubav. Praznili da bi nekom prazninom negde možda za nekog prostora napravili. Otkrih, fizika. Ono što mi nikad nije išlo, al’ nije ni važno na kraju krajeva. Svetovi se ruše da bi neki novi nastali, da bismo neke nove u sebi otkrili.

Svi smo mi roblje koje samo putuje u stanicu. Džoni ima drugu poruku, a meni je tišina noćas zazvučala poznato. Skočih u trenu i rekoh “Znaš, u mom romanu ima jedna priča u kojoj mrak mota tišinu u tubu…”, ali ne završih misao. Ne rekoh da sve to posmatram ja, robinja onog što me dugo kidalo, mučilo, zbog čega svaka druga reč bila je mi a ne ja. Ne rekoh da je trajalo i da smotana tuba negde u uglovima svemira, sakrivena iza zvezda čeka da je neko odmota. Neko ko se ne boji tišine.

Mi slični izgleda slično plačemo. Svako za sebe. Kad niko ne gleda ili u društvu retkih, onih koje ne znamo. Poželeh da ga zagrlim, gledajući kako se grčevito drži za rečenicu:

“Istorija je sjebana i boli. Vidiš u ovom Džonijevom stihu.”

Rekoh mu:

“Nije. Tvoj život te boli.”

Razumeo je. Razumela sam. Ipak ne pomerih se, samo pustih suze koje odavno izgleda nisu nikuda smisleno tekle. On na jednom kraju, ja na drugom, a u najmanjem svemiru koji postoji, koji nam je dat a da ga nismo svesni.

Ko spaja ljude i zašto?

Ima tih lepih niti koje zavijore u duši, plaču ljudi i dalje uz Azru, smeju se kao da ih poznaješ oduvek i lepo ti je sa njima. Ima ih, bliski ti postanu toliko da ti se neka tuga ušunja kad shvatiš koliko su tu pored tebe, a opet tamo negde, daleko i nečiji. Valjda zato što mi slični slično plačemo. Svako za sebe.

Ne verujem u slučajnosti. Ne verujem odavno ni u moranja, niti da je sve teško ili u pogrešno vreme. Verujem da se baš sve dešava u pravo vreme, svima. Samo mi to vidimo tek kada iz procesa izađemo. Retki se usude umiriti um, zastati, sebe zakočiti i ne srljati u naručja koja ne donose utehu samo gorčinu. Oni koji zastanu, znaju, i kroz bol se svetlo može videti, lepota trenutka otkriti, neko zagrliti kako nikad ranije grlio nisi.

Rekoh dosta, ali ne sve. Nekad reči slušamo kroz filtere svetova. Ne kroz dušu. Ja odavno naučih da se dobro u ljudima prepozna odmah, posebnost kroz sitnice i one male dodire vrhova prstiju, poglede, kafu koja te dočeka na stolu, bruskete koje ti zamirišu dok u tišini jutra svoje ćutanje pretvaraš u reči. Naučih i da se ljudi puštaju da slede sebe dok sami ne shvate da su neki tragovi samo mirisi istorije koja se vratiti ne može.

Rekoh, “Ostavi vrata otvorena, da slušamo muziku svako sa svog kraja svemira grleći jastuke koji ne dišu.”

Možda tako podelismo više nego neki za života.

(crtež upotrebljen za cover ovog teksta je nastao 19.04.1892. godine, slika Bizmarkovog stola)

(Visited 29 times, 1 visits today)