O hrabrosti, ludosti i normalnosti postoje razne teorije i teze, a ja nekako od svih oduvek sledim one moje. Što jednostavnije, luđe, opuštenije, to bolje. Malo ih je na mom putu umelo razumeti, a tih malo često je bilo i više nego dovoljno. Ovih dana, jedan muškarac me podsetio koliko je normalnost krta i da se više ne transportuje. Podsetio me da je sasvim ok biti pomalo lud i potpuno svoj. Skoro da sam zaboravila.

U kakav svet smo ugazili, to samo mi znamo. Ako se okliznemo bojim se da nas od Dunava do Majne ništa neće oprati. Verovatno zato svi okolo koračaju kao da su nekome nešto zgrešili, tek ponekima se otme zaigran korak spontanosti. Ljudi su sve manje ljudi, mada ih ima. Znam neke. Obrazovanje se kupuje na svakom ćošku, nepismeni uče decu pismenosti (čast…), a knjige se mere na metar ne bi li ukrasile domove kojekakvih. Prijateljstva traju do svanuća, a neprijateljstva do smene vladajuće partije ili što bi rekli dok komšiji ne smrkne.

Sećam se sa kakvim strahopoštovanjem sam otišla da primim prvu nagradu za svoju priču. Imala sam 12 godina. Nisam mogla da vidim preko katedre kada sam se trebala obratiti ljudima, a kamoli da vam opišem taj vrtlog u meni. Osećaj uživam i danas kada sretnem prave ljude. Poštovanje. Za ljude, duše, pisce koji pišu sa lakoćom, govore kao da prosipaju prah šećer po oblacima, a skromnost im izvire iz svakog treptaja oka i gesta. Malo ih je. Sve manje. Iznenadila me moja misao pre neko jutro dok sam jurila na posao:

“Pravog pisca kad sretneš, zagrli ga i reci mu koliko ga ceniš. Možda više ni jednog ne sretneš. Tačno da se zaraziš dobrotom i lepotom reči koje nosi u sebi.”

Zvuči pomalo zastrašujuće? Možda i nije. Od poštovanja niko nije umro, ali od onog drugog jeste.

Koliko druge poštuješ, toliko i sam vrediš.

Ovo vam se na sve odnosi. Deca se prepuštaju ulici, siterkama, sistemu, a penzioneri nam pripremaju ručak od ostataka tuđih pirova. Ljubavi se svi boje kao da je zarazna, a i jeste. Divno zarazna! O nežnost niko ne želi da se očeše, ne daj Bože da se nečijem zagrljaju prepusti i slučajno izleči. (Zagrljaji leče. Zapamtite.)

Na pozive i poruke odgovaramo pet dana kasnije, jer tako sebi dajemo na važnosti, a zaboravljamo da kulturan svet to čini u što kraćem roku. Zašto ovo ističem? Oduševila me je jedna rečenica i opet pokazala koliko kulture pojedinci nose, a koliko velika većina ne. “Izvini na kasnom odgovoru.” Opet dirnusmo u poštovanje, a daleko od toga da je bilo gde zakasnio.

U glavi nam se pobrkalo mnogo toga.

U proteklih godinu dana mogla sam da napišem knjigu o socijalnim kontaktima, udvaranjima, muškim izgovorima, slomljenim srcima, očajnim biznis ženama, nevoljenim i nesrećnim očevima, usamljenim majkama, podmetanjima iza leđa, uslikanim porukama koje kruže boemijom. Ali nisam…

Odlučila sam da napišem knjigu u kojoj ću da ukažem koliko lepote ovaj život nosi, da mi činimo izbore i da ono što govorimo ne maže oči baš svima. Neki ljudi misle svojom glavom, provere kada u nešto sumnjaju i zastanu kada vide sa kim imaju posla. Od nekih se ljudi odustaje bez reči, odlazi bez osvrtanja dok se nekima hrli bez bojazni.

Reci mi ko si, šta voliš, šta sanjaš. Ok, a sad mi pokaži koga na socijalnim mrežama pratiš, šta lajkaš, koje knjige čitaš, kako provodiš vreme i sa kim pa ću ti reći ko si zaista. – moglo bi da bude novi metod svakog psihoterapeuta.

Ljudi će sve reći da se dopadnu, da nekome postanu primamljiviji, da flert bude što uspešniji, da se poslovi sklope, ali ne shvataju, suština uvek nađe put i preduhitri nas na nekoj deonici puta. Nema ljutnje, to si što si.

Koliko zaista verujete ljudima oko sebe, govori koliko verujete u sebe i sebi. Sve na čega rezonujete dolazi iz vas samih, ne iz drugih oko vas. Koliko ste zaista iskreni, pokazaće jednostavnost odnosa koje gradite sa drugim ljudima. I ponekad ako osećate težinu u komunikaciji, grč, bol u grudima, ne možete spavati, možda ste samo okruženi pogrešnim ljudima.

Znate onaj osećaj kad pod silom Boga verujete da u nekome ima nešto više od onog što vam pokazuje? Meni se desilo. Kopam, kopam, kopam, čekam, čekam i onda shvatim – ma šta kopaš dođavola, to je što je. Dublje ne ide. I već sledećeg trenutka dobijem kontrast shvatajući da postoje ljudi koje nikad nisi sreo, čisti, jednostavni, koji ne žele da gube vreme i na mreži grade prijateljstvo nego ti jasno stave do znanja da se nema šta čekati i da te žele videti, odmah u sve ideje ukoračiti. Dovedu te pred svršen čin i poželiš da ih imaš negde u blizini, da ih gledaš u oči, smeješ se sa njima uživo, lutaš gradom, pitaš milion stvari i u ponoć praviš prženice. Poželiš da se zahvališ onima koji su ih naučili da budu ljudi, jer danas je najveća stvar upravo to, biti svoj, kulturan, od poštovanja i reči i gde te znaju i gde te ne znaju.

Takvi ljudi mirišu (na) proleće. Ostali niti smrde, niti mirišu dok telefone ližu.

epilog – Kažu kad nešto izgubiš, nešto mnogo bolje dobiješ. Potpisujem.

photo credit by Elena Vizerskaya (Kassandra)

Best Selling Author & Energ. Therapist