Kakav smo mi svet prestala sam da se pitam. Svake nedelje vam napišem nešto što i sami odavno možete prepoznati, znati i doživeti. Svake nedelje nakon kolumne, do mene stiže jako mnogo vaših poruka, komentara, utisaka i tragova u kojima ste se pronašli. Hvala vam što želite podeliti sa mnom svoje priče. Raduje me da se ogledate, da se usuđujete prekoračiti granicu ćutanja.

Danas želim da vam ispričam nešto vaše, lično.

Doživeli ste najveći bol, traumu, gubitak, nešto što vas je rasturilo na komade i posle čega ste dugo dolazili sebi (ili nikad niste došli). Sva se tuga sveta skupila u svakoj vašoj pori, pogledu, reči, neizgovorenostima koje biste svetu dobacili u lice i oseti se na kilometre ako se čovek malo bolje zagleda.

Bol je bol. Kakva god ona bila. Nije bitno da li ste bolesni, da li ste nekoga izgubili, da li vas je neko ostavio ili ste možda izgubili dete. Svaka je bol jedinstvena a stane u sve tišine, svaki vrisak, svaku samoću, sve vaše. I ne treba vas biti stid zbog nje. Ne treba vam nikad pasti na pamet da biste je trebali sakriti, da je ona za guranje pod tepih ili za okretanje glave. Posebno vam ne treba biti neugodno kada vas neki bahati, nekulturni primitivac pita nešto lično, dodirne u vašu bol, zaroni u nju svom svojom neotesanošću.

Tek tad ne!

Znate li koliko bola korača među nama? Da li ste se ikad zapitali šta nanosite time što nekoga iz svoje radoznalosti, dosade ili nekulture pitate ima li dece ili zašto je odjednom izgubio na težini? Da li vam se nekad okrene želudac dok kopate po intimi jedne propale veze ili po pepelu poginulih? Pitate li se nekad, osim što ćete zadovoljiti svoju radoznalost, da li će se neko zbog vas osećati golo, nesrećno, zgaženo, postiđeno ili pasti u još veću bol, depresiju? Pitate li se nekad ko ste vi da vas zanima bilo šta iz tuđeg života?

Sve što pitate druge, sutra može postati vaša bol. Možda veća nego upitanog i možda bolnija nego što možete i pretpostaviti. I ako vas nisu vaspitali u sopstvenoj kući, naučili da se nikoga ništa ne pita i da ljude treba pustiti da sami kažu ono što smatraju da trebate znati, možda biste sami mogli naučiti. Kupite sito za svoje ponašanje, reči, svoju radoznalost i svaki put prosijte svoju nameru.

Zašto me zanima tuđi život?

Zašto bih nekoga pitao nešto lično?

Šta ja dobijam time?

Hoće li moje zadiranje u tuđi život nekome naneti bol?

Kako bih se ja osećao da mene neko pita nešto (s)lično?

I ako nakon ovih pitanja i dalje budete imali potrebu da kopate, pitate, da nekome čačkate rane samo da biste imali o čemu sa prijateljima da razgovarate uz kafu, prenosite preko telefona ili na radnom mestu, onda budite sigurni da zaslužujete sve što vam ide u susret. Jer sve što daješ, nazad dobijaš.

A vi dragi moji, ako vas ikad neko nešto lično pita, usudi se preći granice koje vi sami niste uklonili ili vas dovede u situaciju da se osećate sramotno i loše bez razloga, ni sekunde ne čekajte, okrenite se i idite bez reči. Takvi ljudi ne zaslužuju ni da ih pogledate, a kamoli da ih udostojite odgovora. Nesrećni i bez sopstvene vrednosti, pitaće vas ono što se ne pita, usudiće se da pređu granice i da spletkare i ko zna šta još. Odmah će vam pokazati sa kim imate posla.

Nikome niste dužni opravdanje za svoju bol, svoj život, svoje odluke, svoje poraze i pobede, svoj život.

Ono čega se pametan stidi, budala sa ponosom govori i čini. Pa vi sad sami procenite u koju grupu spadate.

(Visited 14 times, 1 visits today)