NIKO KO JE DRUGOG PONIZIO, NIJE SEBE UZVISIO

Uvek se setim šta piše na istočnoj kapiji manastira Žiča. “Ne boj se, samo veruj.”

Verujem da ljudi probuđene svesti žive slobodnije ali drugačije od ostatka sveta. Verujem da se istina govori, a ne prećutkuje. Verujem da se ljubav daje nesebično i bez kalkulacije. Samo kukavice se ne usuđuju voleti. Verujem da se znanje stiče a ne dobija na poklon. Verujem da se ljudi ogledaju jedni u drugima.

Ogledalo sam ti. Znam. Odavno to znam, ali ti ne znaš. Prošlo je mnogo godina od kada sam skakala na svaku uvredu, grizla za svaku tuđu opasku, a da ne kažem – mislila o nekome ili nečijem životu. Mnogo godina.

Znaš kakvih godina? Reći ću ti.

Godina u kojima sam učila da gledam u sebe a ne izvan sebe. Godina u kojima sam učila da slušam tišinu, vetar u krošnjama, neizgovoreno u ljudima. Godine u kojima sam učila da sedim mirno sama sa sobom, bez potrebe da sedim sa tobom ili sa nekim trećim. Godina u kojima me je sve bolelo, plakala sam, urlala, vrištala, smejala se, tihovala. Učila da prepoznam u čemu se ogledam u drugima, na čega reagujem, šta su ljudi u stanju reći i uraditi. Učila sam i misliš da ne učim dalje? Grešiš. Učim još više nego ranije. I kroz tebe mogu mnogo naučiti.

Ne sudi prerano. Nije sve što ne razumeš ili ne znaš loše, zlo, nekorisno. Samo je drugačije, a drugačije najteže prihvatamo. Svet je uređen da ne moraš misliti, da sve dobiješ servirano i samo konzumiraš. Svet ima matrix verziju. Ne znam u kojoj ti živiš, ali otkrićeš vremenom.

Posmatrajući me možeš pomisliti mnogo toga o meni, ali istina je, sve što u meni vidiš ti si, tvoje je. Trebalo mi je mnogo da naučim da sam empatična, da sve osetim i pre nego se desi, da umem da nanjušim emocije, tvoje, tuđe, ljudi za susednim stolom. Jednostavno to sam ja. Nema tu objašnjenja, niti nekih tajnih formula. Rodiš se da sa godinama padaš i ustaješ, rasteš kada shvatiš da je to sledeći korak i jedino važno i odlučiš da pametno trošiš svoje vreme. Posećuješ seminare, kurseve, upišeš psihologiju ili posećuješ psihologe, ali radiš na sebi i onda sva ona prepoznavanja kroz druge da si nešto skrivio ili da se ne uklapaš dobiju svoje mesto.

Ja sam dovoljna i dobra ovakva kakva jesam, a to što tebi smetam ili u meni vidiš nešto što te iritira, pokreće na pretnju, bes, urlanje, kreveljenje, na pucanje po šavovima, na prezir i čak mržnju – to je tvoja slabost.

To je tvoj zadatak da naučiš da postoje ljudi više svesti, emocionalno razvijeni i koji rade na sebi, ljudi pred kojima se raspadne svaka tvoja maska i koji ti posluže kao ogledalo. Ogledalo da otkriješ koliko u sebi nerešenog nosiš, koliko ružnog ti se zalepilo za dušu i čeka da ga postaneš svestan pa da kreneš skidati sloj po sloj. Voda, znaš, može da opere prljavu majicu, patike, blatnjava stopala, ali dušu i obraz ne pere. Za dušu ti treba mnogo godina samoispitivanja, rada na sebi, molitve, meditacije, mira, puta na koji kad kreneš povratka ti nema.

I kada nešto kažeš za druge ljude, nauči da stojiš iza toga, jer istina uvek nađe način da ti se zaleti u lice. Ljudi koji znaju ko su i šta nose u sebi, šta ostavljaju iza sebe, nemaju potrebu da se zaklinju niti u časni krst, niti u Gospoda svoga. Ljudi koji žive svoju suštinu ne opravdavaju se pred drugima, jer čineći to značilo bi da sebe ne razumeju, a ne da ih drugi ne razumeju. I što više u vatru padaš, što se više koprcaš i što više boja na licu pokažeš, nije to loše. To ti samo duša pokazuje gde si tanak i na čemu trebaš poraditi.

Znaš zašto ja na to ne reagujem i samo ti se zahvalim? Zato što to nije moje. Tvoje je. Nisi ti meni pretio, nisi ti u mene prst upro, niti se meni iskreveljio. Ti se samom sebi u ogledalu obraćaš. Mene to ne dotiče. Ja znam ko sam i znam da ljudi često na mene nisu spremni. Ne zato što sam ja nešto posebno ili iznad tebe kako ti misliš, samo zato što nemam problem reći istinu, svoju, životnu, samo zato što živim po zakonu duše i srca i svakog jutra se zahvalim životu na svemu što mi pošalje, a uveče pomolim i za tebe bez obzira kakva nesreća u tebi raste.

Nisu ljudi loši, niti postoje nivoi, klase. Postoji sistem u koji smo svi ubačeni, a ljudi se navode da ga koriste. Kad odlučiš da izađeš iz sistema i budeš svoj, bilo to u poslu, nekom udruženju, umetničkoj grupi ili privatno, oni koji slepo slede sistem i žive priče lobirajući, grabeći, blateći se, podmećući, kroz funkcije, odela, mašne i tašne nikad neće moći shvatiti zašto ti sediš mirno, živiš svoje snove, juriš kroz lične avanture i ne zanima te ništa drugo osim tebe samog.

To što ti misliš da je nivo, to je samo drugi nivo svesti. Do tog nivoa svako može doći (ili ti ne možeš?). Postoje ljudi koji ulažu u svoje znanje, čuvaju svoj privatni život i drže do sebe. Postoje ljudi koji cene emocije, iskrenost, neguju prijateljstva i veruju da u svemu postoji nešto lepo. Postoje i oni drugi koji gledaju samo sebe i onda druge ni ne mogu videti jasno. Gledajući kroz svoj ego – sebe, izbacuju gorčinu i misle da govore o drugima, a upravo ti rekoh, ko samo sebe vidi drugog ne može stići ni pogledati.

Ogledalo sam ti. Sve što si bacio meni, nisam primila. Bilo lepo ili ružno, sve što dajemo je kao poklon. A poklon kad ne primiš kome ide? Onom ko ga je namenio ne onom kome je namenjen.

Best Selling Author & Energ. Therapist