Nikada odelo nije bilo gospodin niti je haljina bila dama. Karakter je luksuz koji mnogi ne mogu priuštiti.

Svako daje samo ono što je sam.

Odavno sam se zarekla da o ljudima koji su beskičmenjaci neću nikakve zapise praviti. Istorija ne pamti kukavice. Istina. Zato hrabar može biti samo onaj koji čist sam pred sobom svakoga u oči sme pogledati, a nikad se spustiti na nivo kukavice i jednakom merom uzvratiti. Dostojanstvo iznad svega.

I ne pamte se ljudi po početku kada su fini, slatki i zalizani sopstvenim jezikom. Pamte se po kraju. Ono što pokažu na kraju, to su. Na kraju jedne sramotne večeri, svako je otišao za onim što mu je život namenio, za svojom suštinom.

Ja se nađoh za stolom duše. Ne objašnjava se nikad ono iza duše, jer se obično razume bez reči i podeli sa ljudima koji ti na licu umeju čitati svaku emociju. I ja sretoh takve ljude i shvatih, lepše nije moglo završiti. Uz koju čašu vina podelili smo sjajne priče, nasmejaše me, oduševiše i kupiše svojom jednostavnošću kao da ih poznajem oduvek. Ispričali su mi i jednu anegdotu o početku bračne zajednice i cipelama, o kojoj ću vam u narednim kolumnama pisati (dadoše mi dozvolu). Rastali smo se u nadi da ćemo se uskoro opet sresti, ja totalno oduševljena, a posle otkrih ni oni ništa manje.

Da se čuda dosađuju i da se ljudi zamajavaju onima koji u njih ne gledaju, ja prva, odavno smo shvatili. Promašimo toliko dobrih ljudi koje srećemo na putu života i izgubimo mnogo vremena, verujući da nekome tamo treba samo jedna cigla na glavu da padne pa da nas ugleda. Sutra malo! Ne ide to tako.

Narednog dana, još uvek pod utiscima i jedne i druge strane večeri, otkrih da ona prva, loša bledi naspram svega što mi je krenulo u susret. Pohrliše ka meni poruke, osmesi, sinu sunce. Jedna se divna devojka iz njihove porodice, javila oduševljena pričom koju je o meni čula i nije prošlo mnogo osvanula je sa ove strane duše, čitajući, deleći i sunce jednim zrakom više obogativši. Jer dobri ljudi su kao Sunce. Ugreju te, zagrle te, pobeđuju svako zlo na ovom svetu.

Ne, priči nije kraj. Sad dolazi najbolji deo. Odlučih da hrabro pogledam u oči gde su me najmanje očekivali i shvatih – ništa lakše. Pre nego zatvorih vrata rukom, a ne du*etom pogledah ih sve kako i dolikuje i na putu ka kući otkrih poruku koja me nasmejala i oduševila.

Još jedan član iste porodice odlučio je da me iznenadi. Sunce sija sa svih strana sveta.

“Hey Maja, ja sam… Čuo sam mnoge lijepe stvari o tebi pa rekoh da uspostavim kontakt…”

Dobro putuje brže od svega drugog. Prihvatih prepisku i nas dvoje se slatko nasmejasmo koliko su nas obostrano nahvalili. Ja u razgovoru sa njim, otkrih nešto mnogo važnije – da su duše u ljudima bliže kad su bez maski i otvorenije, iskrene, bez zadnje namere. Otkrih koja je lepota trenutka kad ti se javi neko nepoznat sa rečima da je čuo sve najlepše o tebi i da te zbog toga želi uživo videti, upoznati ma koliko udaljeni bili. Odgovorih mu da gde postoji želja, postoji i način. U pet minuta neznano-nenadanog druženja prosuli smo nešto smeha i obećah da ću sledeći put u Srbiju leteti preko Beča samo zbog kafe sa njim, dok ja njega čekam negde kraj Rajne.

Znate šta ću vam reći? Nisu svaka vrata na koja kucate vaša. Na neka pokucate i ona se otvore sama, a na neka lupate do iznemoglosti ne shvatajući da iza njih niko ne čeka na vas.

Ne znam za vas, ali ja izgubih neke koje nikad nisam ni imala niti za svoje osećala, a dobih Ružicu, Šimu, Anitu i Mišu (nije greška, tim redosledom stigoše).

Svako dobije ono što nosi u sebi, a kad nešto ne dobijemo zahvalimo se Bogu što nas od toga čuva jer sigurno ima razloga.

Do kafe u Beču, čitamo se…

(Visited 6 times, 1 visits today)