Ja shvatih sinoć nešto divno.

Ljubav je najjednostavnije što postoji na ovom svetu. Mi ljudi komplikujemo jer se bojimo da budemo i pokažemo sve što jesmo.

Kad prepoznaš nekog kao svog, kad ti zamiriše dušom i probudi u tebi neke divlje dubine koje bi samo njemu pokazivao, kad nemaš više potrebu za drugima, kad ti je sa nekim lepo i lako, ti već znaš.

To je prepoznavanje na nivou duša.

Šta dalje? Pa ništa lakše!

Priznaš prvo sebi, a onda i tom nekom. Pružaš neizmerno i shvatiš od tog se osećaja ne može umoriti jer imaš nekoga za sve. Nekog ko je tu za snove, strast, za buđenja, za kafu u tiha i gola jutra, za vino i muziku u kafanama za koje samo vas dvoje znate i muziku koja samo vama nešto posebno znači. Za one poglede od kojih sve u vama gori i zbog kojih zgrabite za ruku i odvučete jedno drugo kući da svučete sve sa sebe i plešete goli, dušom, koža uz kožu, srce uz srce, vrhovima prstiju svirajući sve one nikad napisane muzike ljubavi. 

Za nežnosti koje mu imaš potrebu poklanjati, na sve svoje jedinstvene načine i za sve one strasti koje nikad se ne gase ako u njih svaki dan jednakom željom predaješ sebe. Za sva ona osvajanja na koja je ludo spreman samo da ti pokaže koliko si njegova.

Lakše ne može.

I kada naiđu prepreke ti već imaš nekog svog, ko te poznaje, koga poznaješ, kome veruješ i u koga si siguran. I onda sve možete. Jer zajedno je poenta ljubavi.

Davanje sebe bezgranično čini da dobijamo isto toliko. I nema tu pravilnika, ne bira se koga voliš, taj ti neko samo padne u život onda kad najmanje misliš da bi voleti mogao. Tada shvatiš možeš sve i više nego ikad pre i nema onih gluposti kojima si nekad sputavao sebe, jer si bogatiji za ceo jedan život iza sebe i znaš šta je najvažnije – ne čeka se tu ništa, živi se sada, jer najvažnije je biti tu, grliti neprestano, slušati i govoriti, verovati, deliti, sebe davati, smejati se, zajedno sanjati, ćutati, slaviti, putovati, istraživati, čitati knjigu i podvući misao koju će i on posle čitati i tvoj putokaz prepoznati, spremati večeru jedno drugom, pokrivati snove dok spavaju, ljubiti golo rame koje izviruje u sred noći i iznenada grliti najjače u snu da se uveriš da je tu.

Najvažnije je gledati tako da ti onaj koga gledaš u očima prepozna ljubav, nežnost, strast, poštovanje, sve da u tebi prepozna bez reči i da zna da je kod kuće. Jer svako od nas kad tad pronađe tog nekog svog, ko ga zagrli i pogleda tako da mu dalje nema i ne treba. Jer kod kuće si baš sa tom osobom, ma gde bio.

Ti.

Neka nam je na radost Badnji dan

(Visited 171 times, 1 visits today)