Bog je katkad pravi šeret…, rekao bi Balašević, a ja ću reći – ne šegači se Bog, nego ljudi…

Kaleidoskop misli. Jedan detalj prošlog leta. Jedan prijatelj i ja u razgovorima koje vodimo često se otkinemo najlepše delovi duše i priznamo jedno drugom ono što bi većina prećutala… Malo je danas ljudi za koje možeš reći da su ti prijatelji.

Slika prva – Letos, o njegovoj ženi: “Znaš kad nekog ugledaš ponovo i vidiš da joj je duša lepa! To se Majo voli! To je to!”

Slika druga – Ove zime u mom ateljeu, smrzlo nam se dupe na terasi uz koju cigaretu i par prosutih niti života. Izdvojiću dve njegove misli: “Ne mogu da pišem o nekome ko me nije pokrenuo, probudio, dodirnuo. Kao ti onda! Baš se otkine samo!” i druga rečenica koju pamtim ali je nisam odmah prihvatila: “Bojim se, biće ti kao tesan džemper…”. Tih sam dana i ja njemu rekla mnogo. O čoveku kog sam volela, koji je u meni probudio najlepše melodije duše, o mom životu pre ovog u kome sam sada.

U međuvremenu…

Obukoh najlepšu odoru duše kad ostah gola pred jednim pogledom. Ne tako davno. Gola dušom, ne telom, a to smatram da je snažnije od svake golotinje. O toj se goloj strani bića najmanje govori, a najvažnije je. Možda i jedino važno. Međutim, mislim da smo i tako goli ipak ostali sakriveni iza nekih maski koje smo svesno navukli i brže bolje pobegosmo svako na svoju stranu.

Pre dosta godina zavolela sam nekoga ko je bio jači od svake reči, svakog dela. Jedan od onih staromodnih muškaraca sa manirima, sa pogledom od kog ti se tresu kolena i sa dušom kakva se ne sreće svaki dan. Trajali smo. Onako kako ni neki brakovi ne traju. Ne znam. Neki bi rekli da trajemo i danas iako sam ga ostavila i otišla da živim svoj život po zakonu duše i srca jer je neko morao doneti odluku. Izgleda da sam ja bila hrabrija…

Noćima su mi svirali cigani, muzika se posebno za mene razlivala gde god krenem, a kad bi me pogledao sve je gorelo mojim likom, imenom, korpe cveća su mirisale danima nakon što bih ih pronašla pred vratima i za mene su stizale flaše vina pod imenom “Do kraja sveta”. Ispijali bi ih za slavlja, tuge, posle izluđujuće fenomenalnog seksa ili dugog vođenja ljubavi, u posve običnim danima. Imala sam dan za slavlje. Četvrtak. Tog dana se nazdravljalo i smejalo, slušala muzika i volelo preko svake mere, bez obzira šta je tome svemu prethodilo. Svaki je četvrtak bio dan restart. Stan je mirisao na ljubav, smeh, uvek na nove avanture. Dosada i ja se nikad nismo volele. Oduvek sam bila od onih koji obožavaju prelivanje duše, plešući po stanu, spremajući se za izlazak, pozorište, čitajući mu knjigu gologuza dok on sipa vino, kupajući se sa njim u kadi dok on ispisuje usnama i prstima mape po mom telu… Umela sam i da se svađam, onako strastveno dok neko ne poludi i ne zgrabi ono drugo i ne zagrli. Obično on mene. Za mene je strast u duši, srcu i telu nešto bez čega ne mogu. Sa njom pišem, uz nju dišem, živim.

Neću vam pisati o njemu, jer te godine nisu stale ni u roman “Maslačak nošen vetrom” a kamoli da bi stale ovde. Bile su to godine kad sam lomila odluke kao bagrenje, kad sam postala žena iako sam dugo godina pre toga mislila da to jesam. Nisam bila! Žena – ona meka, strastvena, ispunjena ljubavlju i koja teče uprkos svemu i svima, žena koja vrhovima prstiju u svakom muškarcu može probuditi drevno, a pogledom zagolicati utrobu, misao, udariti šamar, zagrliti, žena hrabra da grabi i gradi svoje snove i ambicije, da stoji pred prepunom salom i kaže sistemu NE! postaješ kad te odabrani muškarac probudi i pokaže ti koliko si divna, moćna, koliko svaki tvoj korak znači i šta sve možeš, kao i koliko si podržana i voljena. Sve to jesam. Ne zbog njega, već zbog onog što mi je dao. Slobodu da budem ko jesam i svoju ljubav!

Danas, dosta godina nakon što se njegova i moja priča odmotala u drugom smeru od onog koji smo možda oboje želeli, ja ne žalim ni sekunde, niti sam tužna. Srećna sam! On i ja smo jedno drugom dali što se mnogi za života ne usude ni sebi dati, a kamoli sa nekim sebe na taj način podeliti. Istinu, golu dušu, nežnost, ljubav, poverenje, strast, kost i meso.

Kako ovo moćno zvuči, jel da? 🙂 Moć je opasna igračka, ali o tome ćemo drugi put.

Bez svega toga, ja danas ne bih bila kakva jesam i sigurno ne bih bila ovde gde jesam, ali.. najbolje je došlo kasnije. Spoznaja, da šta god sa nekim podeliš, nauči te da postaneš bolja osoba, za sebe i za nekog pored sebe.

Kažu posle ljubavi ostaje gorak ukus, slomljeno srce, težina i nemogućnost da volimo nekog drugog. Bullshit! Posle ljubavi ostaneš pun ljubavi i na tebi je da je podeliš i živiš!

Naučili smo jedno drugo da je divno verovati, da je divno nekome dati sve ono što želiš da tebi neko daje. Naučio me je da uživam u sebi, a ja njega da uspori, da veruje u snove i bajke. Naučio me je da gledam muškarce i čitam im geste, misli, postupke, istine i laži. Nije tajna da više volim da se družim sa muškarcima nego sa ženama. Žene i pomade me nikad nisu zanimale, mada sam žena. Ima par retko pametnih žena koje mi čine čast da su u krugu mojih prijatelja.

Naučili smo zajedno da šta god se desi, uvek u nekome imaš svoj dom. Naučio me je da budem jača i od sebe i od njega, kao i da muškarci plaču. Naučio me je da moje srce nikad neće biti prazno i da je u srcu samo ljubav! Ne lik, ne ime, ne godine, ne bes i tuga. Samo ljubav. Naučio me je da volim sebe još više i da nikad ne dozvolim da mi neko stavlja okove, menja me, usudi se igrati igre sa mnom i da nikad ne pristanem na ništa manje od čiste ljubavi. I najvažnije od svega, naučio me je da se ljubav živi dajući je, verujući u nju, ne odustajući nikad od nje.

Ono što sam sama naučila nakon njega, jeste da ljudi ne žive srcem i dušom i da je dupli moral najsluženije piće za stolom Balkana. Svet u kome živim, svet je pomodarstva, lažnih i velikih vernika, još većih moralista i veštačkih sisa koje nemaju pojma da su se isti za njih primili. Znam, šokirani ste. Ja nisam.

Sedoh pre par godina za jedan novi sto Balkana, belosvetski i pomislih u trenu “Nije mi ovde mesto, a ne znam zašto!”. Ja, koja volim karirane stolnjake i kad se otkine žica negde nadomak duše, pa poteče život, onaj koji ove Švabe oko mene nikad neće razumeti. Ja koja pišem priče i govorim o drevnom, pokojnima i njihovim životima, verujući da tako i oni kroz mene žive. Ja, koja imam priliku da budem sa bilo kojim muškarcem sveta, ali volim naše muškarce i tu divlju dušu u njima (ako i dok je ima…).

Shvatih takođe, predugo sam zauzdavala sebe ne bi li me možda neko stigao i razumeo.

Ne čekam više. Odavno su za mene čekanja postala najveća glupost. Ne verujem u izgovore, prazne priče, samo u dela i jasne poglede. Verujem u ljude, ali one koji zaista žive, ne kriju se iza maski, senki, ne hodaju po tankim linijama misleći da niko ne vidi, ne lobiraju za jeftine funkcije, niti se takmiče sa prijateljima oko žena kao oko trofeja.

Direktna sam. Tražim, pitam, usudim se. Ne cenim ljude koji ti iza leđa kopaju jamu i misle da ako nešto više znaš ili u sebe ulažeš, pretnja si im, ali sada znam da su u pravu. Pametni ljudi mogu sve sami. Njima ne treba masa da ih tapše po ramenima, online sex da im da lažni osećaj topline, niti se boje da kažu da vole i znaju da se na uvrede ne lupaju šamari, već okreću leđa.

Te večeri, ustah od stola, jer tamo gde se ne služi ljubav, iskrenost, poštovanje ili neka čvrsta, vredna osvrtanja priča, nema se šta više sedeti.

Istina je, ima tesnih džempera ali on to nije, ja ga probah na tren i svideo mi se. Baš mi se svideo, zaljubih se taman toliko da poželim pogledati ga u oči i proveriti da li je zaista lepe duše kakvog sam ga ja videla. I možda ga znam tek par susreta, iskreniji je bio nego mnogi koje znam mnogo duže od njega. U istom danu On je nanjušio da mi se duša na tren usudila u nekog drugog zagledati, otvoriti, pa se na vratima iste večeri pojaviše dve flaše vina “Do kraja sveta”, ne bi li me podsetile da na manje od ljubavi nikad ne pristajem jer će mi zaista biti tesno.

Ne pristah ni na jedno ni na drugo. Odoh sama svojim putem. Ono što je prošlo – prošlo je, a ono što nije došlo – nekom drugom otišlo je.

Za stolom ostavih mnogo njih iz gore pomenute priče. Ljude koje sam sretala, lažne prijatelje, lažne umetnike, propale političare, tuđe švalerke, jeftine priče, lažnu gospodu i maskirane dame. Neka ova tura bude na moj račun.

Ja pijem samo sa onima što im se prsti lepe za dušu…

U istom trenu stiže mi poruka “Poslušaj pesmu – Za suze nema vremena – Van Gogh.”

Zaista nema. Pesma je divna, vino miriše na uspomene, a moje srce se smeši gledajući pred sebe…

(Visited 25 times, 1 visits today)