Postoji jedna komoda stara 200 godina i priča stara par meseci.

Ugledala sam je neposredno pred otvaranje ateljea i zaljubila se u nju. Moj prijatelj i ja smo išli po neke slike koje su njemu bile zanimljive, a ja sam želela da vidim nešto drugačije i novo. Prostor božanstven, pretrpan svim i svačim, a komoda papirima prekrivena dremala je čekajući mene.

Sećam se, prišla sam kao omamljena, kakva inače i jesam kada me nešto povuče i zanese, prešla sam prstima preko nje i oduševljeno pomislila koliko je divna i kako bih volela da nekad negde imam svoj dom i da mi stoji u dnevnom boravku ili spavaćoj sobi i krije neke lepe rukopise, posebnu flašu vina i dve antikne čaše za njega i mene. Da bude magija trenutka i redak detalj koji ćemo ceniti oboje i u koji ćemo odlagati neke nove ideje, snove, nešto samo naše – njegovo i moje. Mogla sam je jasno videti u svojoj viziji. Uvek sam bila takva. Sve što mi oduševi dušu i opije srce, vidim toliko jasno, želim toliko predano, da u mislima mogu dodirnuti.

Pitala sam ženu iz prodavnice koliko košta i zagrcnula se od cifre koju sam čula. Niti sam ja imala tu lovu, niti bih dala toliko za komodu ma koliko ona meni bila divna. 

Pogled mi je lutao po ostalim predmetima, zadržala sam se na svećnjacima koje takođe volim, kupila dva i čežnjivo na odlasku još jednom zastala da pomilujem komodu. U tom trenu pored mene se stvorio Arapin maslinastog tena i očiju koje čitaju sve želje. Gospodin sa manirima, nešto stariji od mene rekla bih.

“Dopada Vam se zar ne? Vidim Vam u očima.”, smeškao se i sklanjao papire sa komode ne bih li je bolje osmotrila.

“Dopada mi se. Savršena je, ali preskupa za mene.”, odgovorila sam milujući je prstima.

“Ništa nije preskupo, samo život nema cenu.”

Iznenadio me je odgovor. 

Pričao mi je neku priču o drvetu, o načinu na koji čuva stare stvari i ja sam se na kraju zahvalila i otišla.

Sećam se, na dan otvaranja ateljea u mom najdražem kovčegu u kome držim nakit, dnevnike, neke uspomene, bila je i jedna ikona koju sam posebno donela iz Sombora, pismo sa dve karte za jedan grad, najluđi poziv koji sam ikad pomislila uručiti i rukopis mog novog romana koji još nije objavljen. Pored toga bila je i vizit karta Arapina kod kog sam ugledala komodu. Izvadila sam ikonu, karte i roman i nasmejala se uzevši vizit kartu sa idejom da kad prođe gužva sa gostima jedan dan ponovo odem tamo i pogledam je još jednom.

Tog dana sve je išlo nekim putevima za koje samo Gospod zna, a ja sam u talasima bivala srećna, tužna, uplakana, nasmejana, raspevana, voljena…rešena na mnogo toga…

Ikona, karte i roman završili su ponovo u kovčegu jer onog kome su bile namenjene i koga sam želela povesti u jednu posebnu avanturu, nije bilo. Bilo je to prvi put posle mnogo godina da sam ja poželela biti hrabra i iskoračiti iza zidina u koje sam se sakrila. Bilo je i prvi put da me je hrabrost razočarala i da sam se brzo iza istih vratila pomislivši da sam nerealna i da se čuda ne poklanjaju onima koje ne poznaješ. Oparala mi se neka nit na duši tog dana. Vizit karta je ostala u mojoj torbici i svaki put kada bih posegnula za nečim, ugledala bih je i to me navelo da nekim ljudima ispričam o komodi isto to veče. Popilo se, smejalo se, evocirale su se uspomene sa mojom Dijanom iz nekog našeg prethodnog, studentskog života.

Ispostavilo se da ne delim samo ja strasti prema nekim čudnim predmetima i tema se produbila da bi nas odvela pravo do Arapina kog su poznavali i neki od mojih gostiju. Čula sam razne priče o njemu i oduševila se, zainteresovala još više da opet posetim njegovu prodavnicu što sam i učinila, ali dva meseca kasnije.

Danas.

Vraćajući se sa posla poželela sam da se isključim od buke, ljudi, reči, da jednostavno odem negde, da se osetim drugačije. Nije mi bilo do kuće, do cimera, do jela, do čitanja, do pisanja, bilo mi je samo do lutanja. Sela sam u voz i otišla mnogo dalje nego što sam planirala. Umorivši se i lutajući ulicama, razgledajući tezge sa kojekakvim drangulijama, neko me dodirnuo po ruci. Okrenula sam se i ugledala muškarca koji mi je bio poznat ali nisam znala odakle.

“Žena sa najlepšim očima!”, začula sam i zaprepašćeno ga pogledala. Ćuteći sam istrgla ruku i produžila dalje.

“Sačekajte, sačekajte molim Vas. Izvinite. Vi ste Oliverova prijateljica? Bili ste kod mene prošle godine. Svidela vam se jedna stara komoda.”, smeškao se i išao u korak sa mnom.

Stala sam kao ukopana i okrenula se prema njemu odjednom ga prepoznavši.

“Izvinite, nisam Vas prepoznala.”, rekla sam iskreno i pomislila kako i dalje nosim njegovu vizit kartu u novčaniku.

“Takav pogled, a sneg pada.”, nasmejao se.

“Molim?”, zbunio me i naježila sam se od te rečenice. Šta je to sa arapima i sa mnom?! Ovo je već drugi put da mi se pojavljuju na putu.

“Šta kažete da odemo na kafu tamo preko puta? Baš bi mi bilo drago.”

“Ne bih. Hvala na pozivu. Imam još nekih obaveza.”, bilo mi je neprijatno. Nikad nisam umela sa tim iznenadnim pozivima stranaca.

“Sviđa li Vam se komoda i dalje?”, pitao me je široko se osmehujući što me navelo da ga malo bolje pogledam.

“Naravno! Divna je, ali preskupa.”, bila sam iskrena.

“Ništa nije skupo, samo život nema cenu.”, namignuo mi je i setih se da je isto to izgovorio i onog dana. “Ja predlažem da odemo do radnje, popijemo čaj i da je ponovo pogledate.”

Gledala sam u njega zaprepašćena upornošću koju danas malo ko ima i shvatila da nemam šta izgubiti.

“U redu. Hajde da vidimo tu komodu još jednom i prijaće mi čaj posle današnjeg dugog dana.”

Nije bilo daleko i obrevši se u prodavnici prepunoj ljudi koji su tiho vršljali po stvarima, osećala sam se dobro i ne toliko umorno kao sat vremena ranije.

Bila je na istom mestu i nisam odolela prišla sam joj dok me ljubazni Arapin pitao da li bih čaj. Kada biste je vi ugledali verovatno u mnogima od vas ne bi izazvala apsolutno ništa i većina bi je izbacila na ulicu, ali meni je prosto bila divna i vukla me da prelazim prstima preko drveta. Uvek sam volela da dodirnem stvari, ljude, zgrade, oblake koji mi se sviđaju…

Pili smo čaj i ja sam slušala o prodavnici, pitala ga kako nabavlja stvari, a on me iznenadio i rekao da ih ne nabavlja već da one njega pronalaze i naš razgovor je otišao u skroz drugom smeru.

“Stvari i ljudi imaju svoju energiju. Sve što nas privuče ima veze sa nama i predodređeno nam je na neki način. Nosi važnu poruku za nas. Međutim, ljudi danas ne prate energiju, ne slušaju je. Eto, ti na primer. Smem da ti se obraćam sa ti?”

“Naravno.”

“Tebe je privukla ova komoda. A mene zanima šta si ti videla kad si je ugledala. Hoćeš li mi reći?”, odjednom me pitao i zbunio jer zaista jesam videla i uvek vidim nešto u svemu. Sledim znakove od kako me pokojni deda istima učio.

“Videla sam sebe i još nekoga i istu tu komodu u jednoj sobi.”

“Samo to?”, radoznalo me je gledao u oči.

“Ne…videla sam čaše, vino, neke rukopise koje čuvamo tamo, neke interesantne stvari koje pripadaju samo nama dvoma…” i odjednom osetila sam se jako dobro što mu to pričam. Klimao je glavom, slušao, gledao me.

“Video sam ja to onog dana. Takva duša ne može da se sakrije u očima poput tvojih.”

Pocrvenela sam.

“Hvala.”

“Ne treba da sklanjaš pogled od onih u koje tvoja duša gleda. Samo od onih kojima ne želiš dati da ti duši priđu blizu. Žena najlepše gleda samo kada voli. Zapamti to.”

Klimnula sam glavom i onda mu ispričala o ateljeu, o jednoj ludoj ideji koju nisam sprovela u delo i kako nosim vizit kartu u torbi od otvaranja istog.

“Sviđa mi se tvoja ideja. Ti veruješ u sudbinu, slediš je. Nemoj se toga plašiti. Evo, koliko bi mi dala za komodu da sada ovog momenta možeš da je kupiš a ja ti kažem nosi je, tvoja je, odabrala te je, sudbina?”

Nasmejala sam se. Bio je ozbiljan.

“Koliko bi mi dala za komodu sada ovog momenta?”, smeškao se i gledao me.

“Samo koliko imam u novčaniku ovog trena. A da budem iskrena ne znam da li imam i 100 eura…”

Ćutao je i onda me pitao nešto što me totalno izbacilo iz šina.

“Da li bi uradila to da se on taj dan pojavio?”

“Šta?”

“Da li bi ga odvela tamo gde je roman nastao i dala mu te karte?”

“Bih.”

“Onda i komoda treba da je tvoja, možda i vaša.”, prekrstio je noge i gledao me kao da me poznaje bolje nego što ja samu sebe poznajem.

“Molim?”

“Tvoja je. A ja želim taj roman. Potpisan.”

“Ne! Ne mogu to da prihvatim. Šta Vam je?”

“Onda ti plati koliko imaš u novčaniku i tvoja je.”, rekao je toliko jednostavno da sam ga gledala bez daha. Ustala sam, ponovo prešla prstima preko komode i nasmejala se kako odavno nisam. Pa ako je ova godina stvarno odlučila da me gurne na svetlost dana i nauči da živim hrabro i sledim svoje želje i snove, zašto da ne.

Izvadila sam novčanik, nagrabila 80 eura i pružila mu pitajući se ko je tu lud, on ili ja.

“Od sudbine niko nije pobegao. I ti džabe bežiš. Ono što nije tvoje nikad i neće biti, ali ono što je tvoje uvek će biti i naći put do tebe. Zanimljiva si ti žena. Duša ti je u očima. Ne sakrivaj je.”

Ostavih mu adresu ateljea gde da mi isporuči komodu i odoh u mrak. Ne pada sneg više, ali se duša prosula niz obraze.

I komoda je moja.

Wiesbaden, 2019.

(Visited 8 times, 1 visits today)