I večeras, tamo na uglu gde se seku snovi iz ateljea i Westenda, skliznuću niz mrak i uprkos zimi protegnuti želje kroz noge, prste, kosu, usne i upijati mrak, zvukove kluba, ljudi koje znam i onih koje ne znam. Možda u toj vrevi lenjive subote otkrijem gde je skrivač spustio ključeve nežnosti, gde su nestale perle detinjstva i ko je žena koja me posmatra u odrazu čaše dok ispija vino čiji ukus miluje jezik koji čeka kap strasti i života.

Znam, ne volim čekanja.

Nikad nisam bila od onih što umeju čekati. Ja sam od onih sve, do kraja, odmah, sa svim detaljima, punog ukusa i da traje… nikad ništa površno…

Ja sam od onih što vole sve nijanse života i uživaju prelaziti vrhovima prstiju preko svile duše kao preko tela voljenog muškarca…

Ima ljudi koji i dalje žive u procepu čekanja i veruju da se momenti pojave, da se ljudi sreću kada se horoskop poklopi, a da se poslovi sklapaju kada ti neko velikodušno ponudi parče kolača.

Sutra malo! 

Prošle su Titove godine i radne akcije kada su svi pevajući odlazili u neke nove priče vozovima kojima je četiri decenije i moj deda rukovodio. Prošle su i one nesretne devedesete kada su gorele kuće, snovi, životi i kada su mnogi prinuđeni da se izbore za život u tuđini učinili upravo to – izborili se, napravili sebi put, naučili živeti. Verujem da samo oni znaju kako i divim im se ako nisu ostali gorki, ako u sebi i dalje ljubavi prema životu i ljudima imaju. Prošle su godine kada sam ja sa mojim pokojnim dedom trčala po železničkoj stanici, imala svoj toranj i svoje kraljevstvo i slušala priče u udruženjima lovaca. Prošle su igre u kojima sam u zidu stare zgrade sakrivala zečiji repić i kesu sa klikerima, nosila indijansku perušku na glavi i imala pljucu iz koje sam bođošima gađala komšiluk. Proteklo je mnogo vode Bačkim kanalom, Dunavom, morima kraj kojih sam neke svoje tragove ostavila. Prošlo je vreme udvaranja, muškaraca koji osvajaju, imaju manire, drže reč, čuvaju i grade korenje i predano vole… Prošlo je mnogo toga, ali jedno uprko svemu traje…

Želja za životom, kao radoznalost u srcu deteta. 

Ona jedina nije prošla i neće. Ne živimo više u istom vremenu, a toliko toga što je očigledno, ne koristimo. Ubrzanje je veliko, sveprisutno, dato da nam služi, a mi ne vidimo, ne koristimo, ne verujemo. Ljudi se boje sami sebe jer zatrpani istinama koje jesu, a koje se ne usuđuju biti, navukli su maske sistema, očekivanja, društva, brendova, kvartova u kojima žive, poslovnog okruženja.

Pola sveta radi mehanički poslove koje mrze, ali se boje promeniti ih. 80% stanovništa živi samačkim životom, prolazi ulicama pokraj onih kojima pogled jednako gori za momentima koje bi pamtili, za večerima u dvoje, razgovorima i planovima, filmom i šetnjom kraj reke. Decu danas više niko ne želi, planiraju ih. Kakvo je to planirano dete, molim vas? A šta je sa onom decom koja nastaju iz ljubavi, zajednice, od partnera koji su ludi jedno za drugim i čine sve da život u dvoje bude njihova lična bajka? O vremenu koje poklanjamo jedni drugima da i ne govorim. Ko još danas ima vremena za nekoga? Veze ne postoje, a ono što se naziva vezama površni su odnosi i usputne šeme zadovoljenja trenutka, telesne želje, čist seks. 

Ko mi dušu nahrani i osvetli, vredan je da zastanem, u njega zagledam se. 

“Sve je u lovi, moći, dobrim ribama i još boljim autima.”, čuh definiciju. U društvu u kom sam se zadesila, shvativši da ga sve vuče u razgovor sa mnom, od bahatog kretena za par minuta postao je uljudan muškarac i izjavio: 

“Izvini, znaš…navikao sam da su sve žene iste. Super si ti, može čovek sa tobom svašta da priča, nisi samo lepa. Znaš kako je danas, izlasci, klubovi, alkohol, gola tela i more prilika za muvanje, sex. Čujem od drugara da si otvorila atelje. Bravo!”

U momentu, setih se rečenice koju mi je prijateljica Nisveta pre izvesnog vremena rekla: 

“Sve su prilike iste. Muškarac ne bira, ako može koristi svaku.”

Zaista, kada gledam iz tog ugla, sve su prilike iste. Do nas je da li ćemo da budemo površni i bahati, da se malo zabavimo u nekom društvu, odvojimo zgodno telo i posle svako na svoju stranu ili ćemo da pogledamo u nekoga i porazgovaramo, upoznamo ga, usudimo se razmeniti mišljenja, priče, prilike…

Kasnije, upoznah još interesantnih ljudi zahvaljujući istoj osobi, a otkrih da u modernom svetu postoje i neka nepisana pravila. Iznenadila sam se koliko jednostavnosti se krije upravo u onima koji žive svoju svrhu i ne stide se biti drugačiji. 

Ne gledajte ljude po tome šta imaju, kako se oblače, šta od diploma visi na zidovima. Posmatrajte kako se ophode prema vama, drugima oko sebe, slušajte kako govore i o čemu govore, kako gestikuliraju dok govore, da li vas gledaju u oči dok to čine i da li vas slušaju dok vi govorite. Iznenadićete se koliko divnih ljudi se krije u masi koja navlači maske da bi lakše ubila vreme, a ipak, na kraju svako od nas ode kući bez istih i osvane narednog jutra sam nadajući se nekoj svojoj priči života. 

Povela se priča o poslu, vezama, putovanjima, propalim brakovima, deci, nekim sjajnim knjigama i filmovima, različitostima kultura u kojima je svako od nas odrastao i spoznajama da sa koje god strane sveta došao – ako si čovek sa zrnom dobra u sebi, razumećemo se. 


Generalno volim zanimljive ljude, drugačije, one koje kada slušaš otkrivaš svetove za koje nisi znao i poželiš ih istražiti. Retke su prilike da ti ljudi dozvole da ih slušaš, da te slušaju, jer sve je prebrzo, sve je površno, ljudi izbegavaju dodirnuti se zaista, ali namesti se i to… Veče je mirisalo na vino, dobre i prisne razgovore, ljude koji znaju ko su, možda na svoj način usamljene…

Izvukoh neke misli koje sam ponela iz tog kafića na uglu, ogrnuh ih preko ramena da me greju do kuće, a zima…ma zima ko zima, podseti te uvek da je lepše zavući prste u nečiji džep, priviti se u nečije naručje i probuditi se u toplom… Svaka je zima ista, izvuče sećanja i na dobro i na loše, ali se ja menjam. Ja više nisam ista. Postah pomirljiva sa životom… Probam, usudim se, verujem, a kad vidim da ne vredi ja pustim… Zima i ja, ruku pod ruku, a evo i misli koje ogrnusmo…

“Znaš, u životu ne čekaš nikoga i ništa! Onaj ko hoće, taj je tu, ono što želiš zgrabiš i tvoje je. Sve ostalo je glupost, kupovina vremena, prosipanje priče.” 

“Nemoj se nikad plašiti da nećeš uspeti. Pa šta i da ne uspeš? Šta gubiš? Izgubićeš više ako ne pokušaš.” 

“Sviđa mi se sve što radiš i nemoj da odustaješ. Malo je danas onih što sami grade svoje snove. Žene danas čekaju muškarce da im kupe poklone, izgrade, a vidiš nama to brzo dosadi. Podložne su svemu. Možeš sa njima šta hoćeš…razumeš?”

“Svakome u životu imponuje izazov, pametan partner.” 

for more follow wu.maja on instagram 

“Šta god da odlučiš biti – budi. Ko kaže da moraš biti samo jedno? Budi sve!” 

“Za biznis kao i za život moraš imati mu*a.” 

“Šta kažeš, koju knjigu prvu da uzmem da čitam? Tu o vukovima i ženama? Evo ti, napiši mi ovde. Odmah poručujem. Sve mi se sviđa što si mi rekla.”

Došla su zaista neka nova vremena, nove generacije, ne čeka se više na prave prilike da se nekome priđe jer su čekanja za zaludna, (izgleda je došlo moje vreme – vreme za nas koji ne volimo čekanja), da se neko upozna, da nekome kažeš da ti je super, pozoveš ga na klopu, kafu, promociju, u pozorište, da čitate jedno drugom, da vodite ljubav, podeliš sekundu misli kao pelcer divne biljke. Anesteziolog iz Berlina mi prilazi sa pričom kako je čuo da iza ćoška sa Gordi držim atelje i da ponekad popijem kafu ili čašu vina u kafiću u kom smo se zadesili. Osećao je potrebu da me upozna, a zatim mi je poverio jednu priču i obećao da će sa dečkom doći u januaru na književno druženje. Tu je i Kay koji je igrom slučaja postao moj knjigovođa, ima divnu devojku, prelep stan dve ulice niže i psa koji se zove Sreća. Tu su mnogi divni ljudi koji svrate u ovu za mene posebnu galaksiju i ostave lepe tragove… 

Svi imaju nešto zajedničko i vrlo bitno za ovu priču: 

SVI ŽIVE SVOJE ŽIVOTE, ZA NJIH VELIKE PRIČE, SLOBODNJACI SU DUHOM, PUNI LJUBAVI I DOBROTE, A PROFESIJAMA OSTAVLJAJU TRAGOVE PO KOJIMA IH MOŽETE SRESTI SVUDA, JER ONI NE RADE – ONI SE ZABAVLJAJU. 

Ne čekajte, od čekanja nema ništa. Zgrabite svoje vizije, snove, prilike, stvorite iste ako ih ne vidite oko sebe, usudite se biti drugačiji, otvoreni, prijatni, ljubazni, dobri, puni ljubavi, nasmešeni za sve koje sretnete, pozovite na tu kafu, u pozorište, poklonite tu knjigu koju vučete u torbi čekajući pravi momenat za iznenađenje, zagrlite, poljubite, zaprosite, pravite decu bez plana, ne mrzite, pokažite da vredite i svet će u vas pogledati pravo iz srca. 

Ja u tebe gledam pravo iz srca. 

(Visited 26 times, 1 visits today)