Dade mi roman pre dve godine, onaj “Gorki med” koji nam svima život kad tad servira. Knjiga više nije u prodaji, ali dopunjeno izdanje “Ukus gorkog meda” jeste i možete potražiti. Da nije njega, Bog nas ne bi nagrađivao za života.

Dade mi ga, uz posvetu:

“Dragoj Maji,

miris moje Bosne i doba nevinosti.”,

a nije znala da će meni da zamiriše snažnije nego bilo kome ko ga je ikad dodirnuo.

Pročitah ga u dahu. U onom dahu koji mi se oteo od spoznaje i bola da je pisala i o meni dok je pisala o sebi. Njena vam je reč kao ubod života koji opomene da si živ, kao melem na koži, srcu, duši, kao tragovi koji ti zasvetle na ožiljcima koje nosiš.

Jednom mi je rekla: “Draga Majo, uvijek smo se razumjele i ćutanjem, sad znam i zašto.” Sad znam i ja.

Potresna. Baš kakav i život ume biti, stavila je neke tajne života među korice.

Reći ću vam nešto intimno, moje i njeno. Čitajući je, uzela mi je dušu i istresla je na svetlo dana, čitajući je, dala mi je dušu i istresla je pred mene, svet i Boga. Zamirisaše mi bolnica i krv jedne grozne zime za koju znam da je pre dosta godina prošla, a nekad se pitam jesam li je zaista ja preživela ili je tamo bio neko drugi umesto mene. Zamirisaše mi krici žena, hladan znoj, padanje sa stola, loša anestezija, borba da se uhvatim za nešto, nekoga, mada ničega i nikoga nigde nije bilo. Zamirisaše mi one suze koje sam držala da bih ih tek par godina kasnije pustila i oslobodila se. Tamo vam ne plaču bebe. Tamo plačemo mi, žene. Moji su to krici te noći bili. Krici bez suza. I njeni, Nisvetini. Obe preživesmo ono o čemu ćutiš i nosiš, nadajući se da nikad više niko neće istim tragom poći.

Čitajući je, oživela mi je sve i kupila me za ceo život dušom.

Danas, posle par godina, mogu reći da sam tražila, bolju ne bih od Boga dobila. Prijatelj mi je, sestra po duši.

I nešto želim da vam kažem, mi žene mnogo pretrpimo, izgubimo, svašta preživimo, a vi koji niste mogli uz nas i koji ste okrenuli leđa ne znajući se nositi sa našim bolom, ne brinite. Mi smo odavno naučile praštati, a posle svega znamo da smo dublje, nežnije a nikad jače duše izašle. Žena koja zna obe strane života voli nesebično i daje se do kraja, a takve mogu grliti samo oni dovoljno jaki da im poljube ožiljke duše i da žive život i u dobru i u zlu. Takve žena sledi do kraja sveta.

Šta je ona rekla za vas?

romanopisac, Nisveta Grabovac Šabić

“Ukus gorkog meda” može biti uvod i kraj naše priče. Bez obzira na misao koja se začela u meni i koju sam gore podelila sa čitaocima, zanimaju me tvoje misli. Kako bi ti predstavila sebe mojim čitaocima? 

Ja sam žena sa Balkana, naučena da ćutim kad treba i vrisnem kad moram. Smijem se muci u inat i borim se i kad svi odustanu. Svoje rane liječim sama, a za tuđe pokušavam naći lijek.

Ja sam te upoznala kao odmerenu, istkanu finim nitima, dušu koja se ne nameće, a jasno ostavlja trag da je svako zapamti. Koje su po tebi najlepše pređe duše i šta bi volela da u ljudima više prepoznaješ?

Voljela bih da umijem prepoznati dobru ili lošu dušu čim je sretnem. Uvijek vidim samo dobru stranu te me ona loša zaboli i razočara. Slatkoriječivost je maska koju ja vrlo kasno prepoznam. Kada bi znali praštati, shvatiti i činiti drugima samo što bi željeli sebi…svijet bi bio bolji.

Tajne ne odaješ, a u trepavice ih sakupljaš pa rasipaš u samoći… Napiši nam jednu misao o tajnama kao vodilju, poruku, amanet svima koji tvojim tragovima budu pošli.

Ja skupljam tajne, svoje i tuđe. Iako su mi ponekad teške nikad ih ne ostavljam same. Mogao bi ih neko vidjeti, pronaći i prisvojiti. A tajne ne nestaju već se stalno nove pojavljuju i postaju mi sve teže i teže. Samo jaki uspiju sačuvati tajne. Ja sam ih u korice knjiga sakrila ipak nisam toliko jaka.

Tvoje priče su životne, mirišu na iskušenja, voljenja, radost, tugu, pokajanja. Čime se vodiš dok ih pišeš? 

Život sam piše priče pa kome kakva bude suđena. Ja pažljivo slušam ljude koje srećem. Njihove sudbine ostave trag u meni i ja ga pretočim u priču.

Izdvoji mi jednu svoju priču koju bi rado podelila sa čitaocima. 

Priča po tvom izboru.  (Izdvojih vam je gore.)

Ja, pre svega žena, a zatim neko ko i sam živi kroz reči, čitajući tvoj roman “Ukus gorkog meda” sve ukuse proživljene prepoznajem, priznajem i otplačem, odbolujem. Koliko si svesna da je tvoja reč spomenik i melem nama ženama? 

Svjesna sam, knjige poklanjam ženama. Da se njihova bol, patnja, vrisak i borba nikad ne zaborave. Da im poručim da su najjače, da sve mogu izdržati i postići. Ali iz svega se izdignu opet, nježne i lijepe kao Lotus.

Ja sve papiru povjerih…” rečenica koja me podstiče da te pitam šta novo poveravaš istom i kada možemo očekivati neki novi roman ili nastavak postojećeg? 

Početkom iduće godine izlazi moj roman. Moja priča „Doba nevinosti“ je jedan vrisak glavne junakinje mog romana.

Zaceljuju li rane ili zauvek ostaju otvorene da u njima bujaju neke nove priče i sudbine i koliko nas promeni ono što odćutimo, istrpimo, odbolujemo? 

Mnoge rane ostaju dugo otvorene jer ih mi sjećanjem povređujemo. Stalno se pitamo, zašto? Kada odbolujemo, oprostimo sebi i drugima…rana će zarasti. Ožiljak nosimo u budućnost kao dio nas koji nam više ne smeta.

Tvoja najveća radost je…

Moja najveća radost, naravno pored moje porodice je moja čista savjest. Jer može čovjek imati bogatstvo, uspijeh i slavu ali bez čiste savjesti nikad neće imati mir…na ovom kao ni na onom svijetu.

Knjiga koju bi preporučila mojim čitaocima i zašto.

Moju knjigu kratkih priča bih preporučila čitaocima jer će shvatiti koliko su sretni kad pročitaju kakvih sudbina ima.

Šta bih mogla dodati na kraju a da već niste osetili iz redova koje smo podelile sa vama? Koliko bih vam mogla opisati ženu koja korača i živi dušom i nesebično prigrli svakoga, brine, udomi, utopli, sasluša? Kako da vam opišem osobu koja mi kao majka pravi domaći džem i donosi dunje da mi mirišu na kuću? Koliko imate ljudi koji su spremni stati uz vas, odbraniti vas, podržati vas, nazvati vas da vam kažu da vas vole, da su tu?

Pre par godina sam došla u neki novi svet posve sama, novi život i danas mogu da kažem, imam njih par koji mi mirišu na moje. I ona je među njima. Dovoljno za zahvalnost Bogu.

Poklonila mi je miris Bosne. Upletena je u mene i što sam starija sve više otkrivam. Moj deda. Priče iz detinjstva. Moja kuma. Moja Dijana sa fakulteta. Tragovi koje nosim. Neke avanture koje sam ostavila po Banja Luci i okolini. Smeh, suze i taj šarm koji me godinama opija kao ni jedan drugi. Želje koje su se prosule. Moja Gordi. Moja Nisveta. Moj novi roman. Šimo Ešić. Gorki med.

Ne sreću se dobri i čisti ljudi često, a kada ih sretnete – čuvajte ih i zahvalite Bogu.

Ne čekajte, pročitajte njen roman i javite nam se.

Mi ćemo čekati vas.

Ovo nije sponzorisani tekst i sve informacije o kupovini knjige molim vas potražite kod autorke na email adresi:

n.grabovac62@gmail.com

Hvala Nisveti i svima vama!

Best Selling Author & Energ. Therapist