Ne uvuče ti se svako u misao i molitve. Tek retki.

Dugo sam vam ja sve čuvala za sebe i držala se po strani. Nekako, kao da nije bilo nikoga kome bih prethodnih godina malo duše otkinula i poslužila. Puste su to godine bile, sad vidim i ja. Ali da svaki put nekuda vodi, budite sigurni – vodi.

Ne verujem vam ja odavno u one što u sve sumnjaju. Ti ni sami sebi nisu dobri. Učili su me da svima otpozdravim, odgovorim, ako mogu pomognem, ugostim, ali me nisu učili da pljujem u lice kao što mnogi to čine. I neka, srećna sam da nisu. Naučih se sama boriti, izboriti, a otkrih da ni bes i gorčina ne vode nikuda i da ti se samo vrate kao bumerang, pa naučih praštati. Ne zbog njih, zbog sebe.

Što daješ drugima, dobijaš nazad. Nije ni do tebe, do Boga je.

Ova me godina mnogo čemu naučila. Naučih se strpljenju koje vučem godinama, nekim novim stranama sebe. Odavno od nikoga ništa ne očekujem, a to me ove godine posebno umirilo, jer sam samoj sebi ciljeve postavljala, samoj sebi na oblake ukazivala i ponosna sam na sebe jer sam se na većinu uspela popeti.

A kad ne očekuješ, od života najviše izgleda dobiješ.

Naučih i da ljudi nisu uvek ono za čega se predstavljaju i da ti možeš verovati do sutra da u svakom čuči zrno dobra. Jeste, čuči, ali ne klija. Međutim, naučih i da kada se najmanje nadaš zasijaju ti oni čiste duše, iskreni, nekako ti zamirišu na tvoje.

I postanu tvoji.

Naučih da se ne bojim kada u njihovo svetlo upadnem, pogledam, već da se usudim i ka njemu još više koraknem. I ne, ne brinem kada mi neko od nemoći i besa govori za druge da su loši, da ne valjaju, da ih se klonim. Ne brinem ni kada meni u lice dođu i kažu da sam im loša, da mimo sveta idem i ne pripadam, da ne volim, da ne poštujem. Kako bi me znali kada mi dušu nikad omirisali nisu? Kako oni mogu znati koliko u nekome ljubavi ima i kakve se misli prelivaju preko moje vodenice?

Naučih da ih pustim, neka govore. Ja i onako idem ka onom ko me svetlom dodirnuo, pogledom umio, zagrljajem sve njihove uvrede obrisao a da ni znao nije. I tu naučih nešto bitno, ma koliko da se njih obruši na tebe, šta god da te pokuša slomiti ili poniziti, neko će ne znajući šta čini, sve tvoje delove u jedno ponovo sklopiti.

I sklopio je čini mi se.

Na momente uhvatim sebe, a uhvate me i drugi, oblila me neka radost. Juče mi na poslu, jedan kolega kaže: “Znaš li ti koliko si lepa? Smeškaš se non stop, da mi je znati na koga misliš?”.

I shvatih, ne može se to sakriti kad mi golica misao, a neke me rečenice poliju kao talasi i nasmeju, bez obzira gde se nalazila. Kad ti je uz nekoga lepo, dobro, u miru, vuče te njemu, šta bi krio? Jedan je život, a takvih je malo. Onda samo pustiš sve i počneš da mu veruješ, a ona nežna strana u tebi se već dočeka negde kod njega i znaš da je dovoljno hrabar i snažan da je čuva.

Izgleda da naučih najvažnije, postoje i oni što mirišu na vitezove i spremni su da te sakriju u sebe. Oni koji govore da im je lepo kraj tebe i u čijim rečima i glasu osetiš da možeš biti samo žena. Jer mirišu na sigurnost. I onda, prelije te spoznaja, u tebe su se upleli duboko. Ko bi ih sada i otpetljavao kad se ne bira koga ćeš u srce pustiti?

Rekoše mi da ćeš mi biti tesan i da te se klonim,
a ja otkrih da mi nikad lakše
i prijatnije sa nekim nije bilo.
Izvučeš iz mene smeh i nežnost u trenu,
nateraš mi srce u galop pa se čudim samoj sebi ali se prepustim i pravo ka tebi poletim.
Otkrijem, sve ti govorim kao da kroz oblake propadam, a ti me jednostavno dočekaš.
I sviđa mi se to.
Kad bi te drugi videli kao ja bila bih ljubomorna.

Best Selling Author