Uplašio sam se kad sam prvi dobio rukopis njenog romana na čitanje i kada mi je rekla – želim da ti prvi pročitaš… i ako želiš, napišeš nešto o knjizi.

Da se razumemo – nije ovo još jedna od onih plaćenih recenzija.

Iako me ona odavno kupila sa nekoliko rečenica.

I zato – prvo o njoj.

Nekoliko je godina od kako se ,,znamo“. Nismo se namirisali na prvu loptu. I ja ne bih da tražim objašnjenja zašto je to bilo tako.

Bosonoga je živela daleko. Po onome kako živi – galaksijama daleko od svih nas.

Ne sećam se kada je to tačno bilo – zamolila me je da je, ako mogu, sačekam na lokalnoj železničkoj stanici i povezem – inače neće stići na važan sastanak u udruženju. A ne bi bilo lepo da, kao neko ko je nedavno postao član kasni ili ne daj Bože, ne dođe.

Naravno – rekao sam.

Pošto su naši sastanci, kako to obično biva, često trajali mnogo duže nego što je bilo planirano, a nemački vozovi nisu imali razumevanja za ovu srpsku opuštenost, naše zajedničke vožnje bivale su sve češće.

Vožnju po vožnju ja sam polako naslućivao ko se krije iza maske koju je nosila – da budale drži na odstojanju – biće mi to jasno tek mnogo kasnije.

Vozio sam plašljivu srnu…

U početku smo razmenjivali kurtoazne rečenice, pričali o nebitnim stvarima, čuvali odstojanje jedno od drugog. Jer srne se plaše ljudi.

Ali srne ne beže – kada ti veruju.
I onda padnu svi zidovi.

Da je Bog pitao kuda, rekla bi mu:

,,Tamo , znaš ti…“

Ali – nije.

Odveo je svuda pa sada luta i traži.
Da se nekad možda opet pronađe i vrati.

A otišla je iz doma u kome se ispredaju najbolje lovačke priče i prave jela koja niko nikad više neće znati napraviti, iz kuće njenog detinjstva u kojoj i dalje sve miriše na ljubav.

Ponela je samo, na ruci dedin sat koji uvek koju minutu kasni i bakinu burmu – zasija ponekad i namigne joj. Ponela je i jedan pelcer i kofer pun uspomena.

Godine su joj bile potrebne da isprazni srce da bi u njega ponovo neko mogao da stane.

Rekla mi je da još uvek čeka svog šereta, svog viteza… I da sanja o čupavoj, plavookoj deci.

Da joj ne treba savršena veza. Njoj treba neko s kim će umeti da ćuti. Neko pored koga će njene ludosti sijati, a smeh se odbijati od bregove. I da je ljubav – kad si spreman na sve!

Hrabra u stavu i odluci da nekonvencionalno deluje i odlučuje, protivno ustaljenim životnim klišeima, tradiciji i mišljenju većine čak i kada je to pogubno za nju – jer ona ne može protiv sebe.

Nikada nije spuštala svoje standarde zbog drugih. Ona ne zadovoljava tuđa očekivanja nego apetite svoje mašte.

,,Sve je samo privremeno- ne zaboravi to! Živi!“

I zbog toga je mnogi nisu voleli.

Jer je Maja to što bi oni želeli da budu, a nemaju hrabrosti – roman koji hoda .

I to na kakvim nogama!

Znala je da te život ne pita ništa, ali da nudi sve. I da se samo ti pitaš šta uzimaš.

Da joj je mnogo važnije BITI nego IMATI.

Njen je život mirisao na slane obale, bosa stopala, masline, polja lavande, ribu, vino i čokoladu.

Žene su joj zavidele. Ali su tu svoju zavist oblačile uvek u drugačije haljine.

Muškarci su je svlačili pogledom – velika većina nespremna da je voli tako da se oseća slobodna kao ptica. I – nikako drugačije.

A ova knjiga?

Knjiga je kao i Maja – moderna, uzbudljiva, svoja, puna strasti i slobode, bez dlake na jeziku. Odvešće vas začas kao u najboljem trileru u Italiju, Lisabon, na egzotična grčka ostrva i Beograd 2039.godine.

Videćete Džejms Bond-a, Martija misteriju, Modesti Blejz, možda i Žan Pol Sartr-a i Simon de Buvoar – samo ako umete da sanjate.

Njeni junaci su ludi jedno za drugim. A iz ludila se nikad ne rađa ništa dobro – neko uvek izgori.

Neki su deca oluje.
Neki vole ali nemaju hrabrosti da zaista žive svoju ljubav.

Neki pišu knjige, prave sapune i lekovita ulja od bilja, slikaju sve što duša ne izgovara.

,,Put u središte duše“ pomirio je dve Maje – jednu koja je spremna na sve, koja bi bezglavo jurišala napred i jednu koja gleda u prošlost i čuva.

Ostavila je jednu iza sebe. Jednu koja je jurila snove za druge i čekala one koji nikada neće doći niti su zaista bili njeni.

I kako na samom kraju knjige jedna od junakinja kaže:

,,Jedini put na koji nam valja poći, put je ka samom sebi. Ko se na tom putu nije našao nikada nije iskusio patnju razdvajanja sopstvenog mesa od kostiju, bol i strast, suze i smeh, radost i patnje, gubitke i nove početke.“

A da – da ne zaboravim…

Ti – čitaoče koji držiš ovu knjigu. Ako nisi sačuvao dete u sebi i ako ne veruješ u bajke – ne gubi vreme i ostavi ovu knjigu.

Ali zapamti – bajke postoje. U tebi su. Živi ih.

Aleksandar Sascha Jovanović 

Best Selling Author & Energ. Therapist