“Želim da ti se zahvalim!”, rekla je svečanim, divnim glasom.

“Meni? Zašto meni?”

“Ljudi su mi prilazili, oduševljeni govorili – Čuli smo za Vas, videli smo Vašu knjigu, želimo da je kupimo.”, govorila je o svom delu kao o detetu koje je na putu života srelo dobre ljude. Ja verujem i da jeste tako.

“Videli su tvoje priloge o meni i poželeli knjige, hvala ti.” 

Svaki se deo duše izoštrio do suza i jedva izustih koliko sam srećna zbog nje. Zahvalna sam ja – jer si ti draga moja prijateljice još jedan dokaz da u ovom svetu gole duše vrede sve.

Nekoliko dana ranije započeo se jedan nepozvan razgovor. Ja nikad nisam bila od telefonskih poziva. Oni koji me poznaju, znaju da me ne vredi zvati i da me je bolje sresti. Postoji nekoliko osoba koje volim čuti putem telefona i sa kojima mogu provesti neko vreme u razgovoru, ali i za to postoji razlog, daljina koja nas deli. Volim živ kontakt. Volim jednostavno da ispred mene sedi osoba koju mogu da namirišem u vazduhu, osetim je, gledam u oči, dodirnem, čujem smeh koji se prosipa kroz vazduh. Volim da srećem ljude koji u meni bude dobar osećaj. Druge nikako ne volim da srećem.

Na žalost, ovo je vreme u kome se ljudi ne upoznaju, ali misle da se do dubine kosti poznaju. Donose se zaključci na osnovu površnih relacija, tek par razmenjenih rečenica ili na osnovu suda onih koji vole da govore o drugima ne znajući da tako najviše govore o sebi. Ovo je svet površnosti u kome tek ponegde zasija duša u kojoj dremaju vekovi. Iz površnosti rađaju se pitanja koja je neumesno postavljati, a radoznalost o tuđim životima obično nam pokazuje koliko sopstvenog nemamo.

Nizala su se pitanja koja u meni nisu izazivala dobar osećaj. Osećaj nikad ne vara. Pitanja su zadirala toliko duboko i primala notu vulgarnog, bezobraznog, da sam u trenutku shvatila da mi to ni najmanje ne treba. Jedan čin je dovoljan da vidiš sa kim imaš posla, a na najteže načine u životu sam naučila da kažem ne i nastavim dalje ne osvrćući se. Čovek je pročitao nekoliko mojih priča, misli i izveo zaključak da sam neko ko živi pred očima sveta, spremna da mu poklonim svoje najdublje čežnje, porodične priče, svoje snove, da mu ispričam volim li i privatno kao i književno da sam gola. Na pitanja nije dobio odgovore, a ni razgovor se nije nastavio, niti će. Salva vulgarnog smeha koja se prosula kroz univerzum do mene jasno mi je pokazala ko se nalazi sa druge strane slušalice i da ta osoba nije neko koga bih poželela blizu sebe.

On nije jedini. Postoje ljudi koji kada napišete stihove nečije pesme ili podelite odlomak iz romana pomisle da samo njih čekate kako bi u gluvo doba noći razmenjivali neke bajate mrvice prohujalog života. Poslednji trzaji čekaju svakog od nas, ali ljudi, koliko malo zaista cenite sebe i koliko malo zaista živite govore upravo smelosti koje sebi dozvoljavate. Verujem da je veći šamar kada se nekome kulturno zahvališ i prekineš svaku konverzaciju. Ne žalim nikoga. Naučila sam da je život ono što odabereš živeti i biti, a ne ono što misliš da bi ti neko trebao pokloniti.

Jednima je moje pisanje golo i u njemu vide nešto što sami nisu u stanju da žive, pokažu i napišu. Drugima je moje pisanje uteha, golicava misao koja ih navede da se više okrenu unutar sebe, dok ima i onih koji moje reči shvataju kao lični poziv da mi se udvaraju, šalju pesme, pišu gluposti, pozivaju me telefonom misleći da na to imaju prava. Jedna samoproklamovana dama svaki put kada me sretne daje sebi za pravo da mi baci žaoku svoje gorčine u lice. “Ti si za mene vrtić! Znaš li ti šta sam ja…”, hmm… bojim se da znam, ali iz poštovanja prema njenim godinama svaki put samo promenim nekoliko nijansi boja na licu i odem dalje pitajući se koliko nesreće čuva u sebi i ne želi otpustiti.

Odlučih se na ovaj tekst namerno. Golo i do kraja! Kako drugačije?

Stojim evo, bosih stopala na prašnjavom putu života i pišem vam. Svima vama. Gola mi je duša, u pravu ste. Drugačija ne može i ne sme biti, jer ako nije takva smatraću da sam ubila sebe, da sam odustala od najlepših delova sebe. Gola je do svakog prevoja, ožiljaka za koje vi ne znate, do svake rane koja je krvarila ali me na sreću nije ubila. Gola je do kosmosa u njoj, do onih strasti koje sam proživela i koje su u meni probudile ženu, ženu koja se ne boji živeti, voleti, vijati svoje snove, reći istinu. Gola je do svakog ne koje sam naučila reći, do samoće u koju sam svesno odlučila ukoračiti ne bih li do sebe porasla, sebe razumela, sebi najbolja postala. Gola je do svake reči koju napišem, koja iz mene poteče dok život i ljude u njemu posmatram, osluškujem.

Gola je…

Gola je do tišina koje nisu svi u stanju deliti, gola je do krika koji niko od vas nikad nije čuo kada je od mene otišlo nešto neprocenjivo, nešto moje. Gola je, do svih suza koje vi niste videli i do jedne hladne zime u kojoj sam se probudila prazna. Gola je duša, vidite? Gola je jer se posle mnogo godina naučila puniti verom, dobrim, životom, rečima, ljubavlju… Gola je do svakog koraka koji sam napravila da bih došla gde danas stojim, ali da vam kažem nešto, koliko god gola bila vi ne vidite ono duboko u njoj što ni golotinju na sebi ne podnosi. Ne vidite ni mene, ni ništa moje. Vi vidite samo ono što ste vi, što u sebi nosite, što u sebi niste preležali, odbolovali, što vas kinji i udara u potiljak terajući vas da nosite maske i budete neko ko niste.

Gola sam da, zar ne vidite?

Svakim onim delom kojim ne možete gledati u mene dok pišem o životu, dok pišem o sretanjima koja može razumeti samo neko sličan meni. Gola sam, dok delim tuđe tuge i radosti, dok podržavam svoje prijatelje pisce i žene kojima se divim jer su hrabro iznele svoje boli na papir. Divim im se toliko da kada mi u golu dušu pogledaju mogu prepoznati sličnu nit koja nas je povezala.

Gola duša sija pa je u nju teško gledati. Peku vas oči jer neko toliko divno vidi druge ljude, veruje da u njima spavaju neprobuđene daljine. Kreću vam suze od besa što ne možete gledati kako se lako od jedne gole duše otkidaju listovi nepotrebnog, nižu perle po kojima mnogi vole prebirati, koje mnogi požele na sebi nositi.

Divno je, kada vam ljudi kažu:

“Koliko samo sebe prepoznajem u svemu što pišeš!”

“Nisi sama, ima nas još. Predivno kao i uvek.”

“Majo, hvala ti, ono što ne umem reći, ti kažeš za mene.”

“Nisi sama, ima nas još koji verujemo u bajke, koji verujemo u dobre ljude.”

“Onaj ko ne veruje u bajke, ni ne treba ti. Posebna si.”

“Bajke se ne prljaju… Koliko si divno ovo napisala! Miriše i meni, i neka mi kažu da sam sanjar, da maštam… To što smo, ne može nam niko ukrasti.”

Eto, zato ja više cenim retke ljude koji golih duša koračaju svetom. I to što ja štrčim i bodem vas u oči, znači samo da imam nešto što vas vuče ka mojim rečima, mojim stranicama…meni. Ma koliko vas to vređalo, ne prihvatali, ja vam želim da ponesete od mene ono što vam je potrebno. Uzmite slobodno. Neka vam služi i neka vas obasja kada u najveći mrak upadnete.

I sada ja želim da se zahvalim, svima vama, prijateljima i onima koji to nikad nisu bili, ljudima koji sebi daju prava koja bi ih trebala postideti, mojim dragim čitaocima, svima vama koji uživate u mojim pričama na Blogu, Facebook-u, Instagramu, vama koji uživate u mojim nedeljnim kolumnama koje stižu na par hiljada email adresa, ljudima koji su otišli iz mog života – ostavili ste trag, vama koji ste se pojavili iznenada i sijate jače nego mnogi drugi, kao i tebi draga Nisveta koja si mi pokazala da žena ženi nije vuk i koliko se dubina i snage krije u ženama koje prođu istim trnjem, ali ostanu svoje do kraja.

Hvala vam!

I nadalje ću gole duše pisati o ljubavi, veri, životu, o istini i laži, o duši… što više vas dodirnem i pomerim, znam da sam na pravom putu.

Best Selling Author & Energ. Therapist