Uzvišen je trenutak kada posle mnogo vremena otkriješ novu, a staru nit sebe. Kada muškarac u tebi probudi poštovanje od kog zanemiš, a pun si reči. Poštovanje koje samo retki mogu zaslužiti. Kada u tebi oživi žena koja odavno ne crveni pred drugima, ne skreće pogled i ne ostaje bez reči, a pred njim sve to čini.
Najuzvišeniji trenutak je kada u tebi sva mekoća ispliva na površinu i svesna si da one žene pred kojom drugi zaneme, pred njim nema. Pred njim si samo žena.
Na vrh ti je jezika da mu kažeš da ti da samo komadić vremena da sabereš se, da propadneš u sebe i vratiš se, pa ćeš mu odgovoriti na sva pitanja sveta, ali ćutiš i puštaš da te baca potpuno nova spoznaja. Spoznaja vredna zahvalnosti.
Ne sreću se svaki dan oni koji u tebi bude drevno.
Nasmeješ se samoj sebi, jer u ženi i devojčica je, ona smotana i čista koja mu upadne u zagrljaj kao da je oduvek tu pripadala. Ona koja bi se smejala i plakala, ispričala mu svoj san o maloj prodavnici antikviteta i stolom u uglu za kojim piše svoje priče, zašto obožava Frančesku Mediči, šta je slomilo bajku o troje dece i da život ne daje uvek ono što najviše želiš ili je možda samo vreme bilo pogrešno, koje su boje oko njega i kako joj izvuče najlepši osmeh iz pogleda i duše kada ga ugleda…
Rekla bi mu možda i neke tajne koordinate, pokazala mesta na koja voli odlaziti, povela ga za ruku i odvela u neku brvnaru da ćute i slušaju sve one noći koje se ne mogu slušati u buci nerazumevanja. Rekla bi mu da ne postoji ništa lakše nego nekome dati najlepše delove sebe i da ti tu ne treba nikakva filozofija. Otvoriš srce i daješ, jer što više daješ, bogatiji si. Rekla mu je: “Bogat si.”, jer ima nešto neprocenjivo što ona nema.
Ona pet godina piše o kraljevima, o onima koji bi to trebali biti i onima koji žive sa pričom o lažnom kraljevstvu, a on izgovara njene rečenice i nema pojma da ga pažljivo sluša i milioniti put se pita može li on biti zaista stvaran? Otkud on zna ono što ona misli?
Čita li se duša toliko očito ili ti Bog osvetli nekoga da osvetli tebe i učini da budeš najmekša, svoja a ipak ničija, puna nežnosti, žena koja bi pružila ruku i pomilovala mu osmeh u uglu usana koji te prikuje za Majku zemlju kao ni jedan pre?
Neke ljude ne moraš imati da bi bili tvoji. Postanu tvoji a da im to ne kažeš. Poželiš samo da ih uviješ u svu nežnost ovog sveta i slušaš, pustiš ih da ugase buku i budu tu. Dopustiš sebi da se ogledaju u tebi, da osete, da ti se kupaju u pogledu a onda ih pustiš da idu gde su namerili.
Bogatija sam za jedan otisak duše više. Smem li poželeti više?
Потражи ме кад постанеш себи најважнија,
а ипак схватиш да не можеш све сама,
када ти постане важна ова неважна нежност,
кад сва рамена овог света напусте твој образ,
кад постигнеш све што си зацртала себи,
па ти постане важно да постанеш жена
и постане ти важно да постанем мушкарац.
Не тражи ме, само се врати.
Ја из тебе немам куд.
Жена није жена целом свету,
већ оном ком дозволи да буде мушкарац,
а мушки је желети постати витез,
који ће срцем од жене начинити принцезу,
ако му допусти и ако допусти себи.
Горан Тадић
