Danas na poslu povela se jedna od često aktuelnih tema – ko šta ima, ko šta teži kupiti, na sebe nadograditi itd. Bojim se da ovo što ću danas napisati neće mnogima biti po volji, ali ja pišem onako kako vidim, doživim, osećam i drugačije ne mogu.

Više nije ni tema, postalo je stil života imati umesto biti.

Da se razumemo, ja sam žena. Volim da vodim računa o sebi, da sebe razmazim, da sebi ugodim. Hedonista sam, a stojim iza toga da su žene za haljine, da budu ženstvene i mazne, nežne, ali i snažne. Ženska energija se ističe i umnožava upravo na taj način. Ko je ikada imao priliku da prisustvuje radionicama koje se bave energijom i psihom, zna da je ženi potrebno da bude žena baš kao što je muškarcu potrebno da bude muškarac. Zamena polariteta i pretenzija da se bude nešto što nismo, jednostavno ne ide. Nisam to ja izmislila već neki mnogo pametniji ljudi od mene, a ja sam se uverila na samoj sebi sledeći proces promene, svoju dušu.

Sebi sam najbolja postala kada sam prestala da se bojim šta će ko da misli, kaže, da li sam dovoljno dobra, da li sam ove vere ili one, kako govorim, da li imam dovoljno novca ili markiranu torbu i kada sam počela da sebe stavljam na prvo mesto i ugađam sebi, da ne zanemarujem svoj put napretka, edukovanja, niti da svoje snove guram pod tepih jer su nekome smešni i ludi. Jednog jutra probudila sam se u Majncu i shvatila da sam pola sveta vukla svoje knjige, da sam silnu biznis garderobu zamenila za par haljina, da radim posao za koji se nisam školovala ali da u njemu uživam jer mi donosi novac i da sam slobodna. Disala sam. Prestala sam da se gušim, da koristim pumpice za disanje, da se osvrćem da li sam nešto dobro uradila ili nisam.

Luksuz? Za mene je luksuz moj život! Zahvalim se svakog dana Bogu na istom i na svakom udahu koji napravim.

Mnogi su mi rekli da sam luda. Dala sam otkaz na mestu na kom niko ne bi pomislio na isto. Moji dani nisu bili ni nalik danima koje danas provodim i živim. Sve ima svoje prednosti, ali i cenu. Imala sam lep office, dobru platu, putovala sam svetom, imala pristup određenim stvarima koje su mi nudile razne povlastice, ali da vam kažem nešto. Danas takođe putujem, a radim kada i koliko želim. Danas znam da ne moram ništa, a mogu sve. Onda, možda sam eto luda kako drugi kažu.

Sećam se jedne rečenice: “Odreći ćeš se svega ovoga da bi otišla u Nemačku da pereš sudove?”

Ne perem sudove, a najvažnijeg se nisam odrekla – SEBE.

Vratiću se na početak ovog teksta. U mom okruženju je vrlo veselo za vreme radnog vremena, bučno, uz previše ljudi sa svih strana sveta i multikulturalno što donekle čini čar celoj priči. Naučila sam toliko toga o drugim narodima, kulturama, stvari koje ne mogu pročitati u udžbeniku i stekla razna interesantna poznanstva koja su me dovela velikim delom gde jesam i dala mi šansu da radim više stvari u isto vreme, da se igram i zarađujem. Ono što je zajedničko svim kulturama jeste lažni imidž i prestiž, maska koju navlače bez obzira iz koje kulture dolaze. Trendovi nameću, ljudi svesno konzumiraju.

Mene moji prijatelji u Srbiji zezaju: “Šta čekaš? Što se lepo ne udaš, ne rodiš decu, ne živiš neki gospodski život? Nađi nekog šeika itd..”

Kako objasniti ljudima da sve što je lažno i ušminkano ne teži vrednostima koje su potrebne za brak i decu? Ima ih koliko hoćeš, ali meni šeik ne treba. Kako nekome reći da je ovde važnije šta voziš, koliko imaš love i da li su ti grudi urađene kod čuvene Tatjane iz Wisbadena, a o usnama da i ne govorimo? Nemaju ljudi vremena za porodicu, brak, za ulaganje u nekoga, za ulaganje u sebe. Živi se užasno površno, od danas do sutra. A za decu ti je potreban čovek, a ne budala. Čovek koji je oslonac, podrška, poštovanje, prave vrednosti, koreni koji se nose iz kuće i sigurna luka za sve što ti život donese. Možda bih ja petoro rodila da znam da kraj sebe imam nekoga kome sam sve na svetu i ko će jedva čekati da na kraju dana dođe kući meni.

Jedan kolega komentariše i kaže mi da se ja ne slažem sa ženama jer odudaram od njih. Pitam ga po čemu je to zaključio, a on kreće da mi nabraja: “nemaš fake usne, grudi, nokte, nisi istetovirana, ne izlaziš po klubovima, čitaš knjige za vreme pauze, kuvaš, putuješ, posećuješ neke čudne pijace i radije provodiš vreme sama nego sa njima. Plus pišeš knjige i pričaš o stvarima koje pola njih nije videlo.”

Hmm…

Zaista nemam ništa gore pomenuto. Međutim, to me ne čini manje ženom ili manje sagovornikom, prijateljicom itd. Objašnjavaju mi dalje:

“Znaš, jako je bitno da se krećeš po određenim mestima, jer kako misliš da upoznaš nekoga?”

“Pusti te tvoje knjige i učenje. Kome treba pametna žena? Od takve svi beže.”

“Lepa si, pametna si, spusti kriterijume.”

“Nisi videla novu torbu od tog i tog?! Pa gde ti živiš? Možeš da je kupiš ako se prijaviš na listu čekanja i plaćanje je na dva tri puta, ja imam vezu hoćeš da ti sredim?”

Realno, nisam operisana od dobrih torbi i nekad sam imala kolekciju, a onda sam shvatila da mi život ne zavisi od njih i da nema svrhe da imam 101 jer ih ne mogu sve nositi u isto vreme. Prodala sam ih i pare potrošila na obilazak nekih lepih destinacija. O mestima gde se ovde izlazi ne vredi ni diskutovati. Daleko bilo da ne volim dobar provod, sjajnu kafanu i muziku, ali me po klubovima nećete sresti. Volim dobre ljude, one sa kojima vredi podeliti vreme, priču, suze i smeh. Volim da ih izvedem na večeru, na neka lepa, interesantna mesta, da ih čujem šta govore, gledam u oči, dodirnem. Pre dve godine otkrila sam katedralu restoran i raspametila se, pa sam rekla sebi kada budem upoznala nekoga ko mi je sličan, odvešću ga tamo. Još uvek nisam to uradila, ali sam se odvažila da uputim poziv nekome za koga smatram da bi tamo uživao. Nekad sam rado kuvala za svoje prijatelje, sada to više ne radim jer živim u drugačijem svetu. Moj stan je uvek mirisao na smeh, dobre priče i dobru klopu dok se gitara izvlačila posle prve čaše vina, a petlovi dočekivali uz rastanke…u mom Somboru. A što se tiče knjiga, učenja, putovanja, emocija i sl., mogu samo da kažem:

Šta mene briga šta ti voziš, kakvu odeću imaš, koliko zarađuješ i kod kog plastičara pumpaš svoje komplekse? Šta mene briga što ne znaš sa kim si legao, a sa kim si se probudio? Šta me briga što ti ne znaš ko je Og Mandino, što ti Robin Šarma ne šalje emailove kao meni i što ne uživaš na seminarima, u otkrivanju novih saznanja? Šta me briga što sve žene imaju lažne nokte i tetoviraju se kao da idu na depilaciju? Šta me briga šta je ko kome rekao?

Reći ću ti šta je mene briga.

Ko si ti kada skineš sve svoje maske sa sebe? Koje knjige čitaš, o čemu sanjaš, gde si putovao, gde bi putovao? Šta si novo naučio, spoznao, otkrio, koje te kulture privlače i da li si i ti kao i ja zaluđen egiptologijom i Marokom? Zanima me šta te raduje, šta te rastužuje. Koje ti je najlepše sećanje iz detinjstva i koji miris u tebi budi posebne momente. Želim da znam u čega veruješ. Koje filmove gledaš, kakvu muziku slušaš i šta koja pesma u tebi budi? Da mi izdvojiš stihove koji te pomeraju i da mi opišeš ljude koji su na tebe ostavili najjači utisak. Da li voliš da isprobavaš drugačije i nove stvari i hodaš li bos po travi kao i ja? Šta voliš da jedeš, kuvaš, šta ne voliš? Koje boje vidiš na nebu iznad sebe? Veruješ li u nežnost, iskrenost, trajna prijateljstva, porodicu? Bežiš li od svojih roditelja ili bežiš njima ne bi li gradio uspomene za neka vremena koja dolaze i pokolenja kojima ćeš o njima pričati? Reci ti meni šta sanjaš i šta u sebe sipaš dok budan koračaš izvorima života, jer to je jedino što ćeš poneti sa sobom jednog dana. Svoje spoznaje, znanja, osećanja.

I na kraju, nije važno kakve diplome imaš, koliko kubika ti vrišti pod pedalom, niti kakve žene/muškarce vodaš okolo. Važno je u čega ulažeš, koliko sebe nadograđuješ i sam ka sebi rasteš, koliko si hrabar da gledaš pravo u oči i živiš, koliko si odan i sposoban da se daš samo jednom biću i gradiš imperiju koju niko neće moći srušiti.

Pokaži mi ko si, ne šta imaš – misao je koja mi se često mota po glavi kada sretnem i prozborim sa nekim ljudima.

Best Selling Author & Energ. Therapist