Tog 10. avgusta 2017. nebo se spustilo da me zagrli.

Stigla sam kasno iza ponoći i ušla u sobu u kojoj je ležao. Pomazivši ga po kosi u meni se otkinula nema oluja. Samo je mene čekao da uzdahne i izdahne, kao da govori ‘Tu si, sada mogu otići.’ i otišao je na put, u svoju najveću avanturu ostavljajući mi pune ruke i dušu uspomena i ljubavi.

Moj deda Toša.

Najčudnije od svega u ovoj priči, kada nekoga izgubiš, neko će ti se u životu novi pojaviti. Nećeš o tome ni misliti, ni brinuti, desiće se i znaćeš. Sve će te u toj osobi podsećati na nekog bliskog, na nekog ko nosi tragove ko zna kojih davnina, na nekog tvog. To ja zovem prizivanje duše, ono nesvesno.

Prizvah ga a da nisam znala šta činim.

Tog leta kada je moj deda umro, roman koji mi se otimao predugo, počeo se odmotavati sam od sebe. Pisala sam ga u jednom dahu, tužna, besna, usamljena, ispunjena uspomenama, budeći snove, prisećajući se svega što je bilo i onoga u čega sam verovala da će biti, pisala sam ga dušom i rekla sebi: “Pusti sve napolje! Napiši roman kakav bi po srcu i sama živela!”

Završih ga u maju ove godine. Ništa mi nije držalo pažnju osim pisanja. Noćima sam sedela i kao da je neko upravljao mojom dušom i prstima, reči su silazile. Uživala sam!

Sećam se, za moj rođendan 7.maja uz vino u prelepoj bašti Wiesbadena, čitala sam mojoj nemačkoj sestri delove koji su mi se lepili za dušu i za koje i dalje ne mogu da verujem da sam ja napisala. Uživala je, plakala, smejala se i snažno mi stezala ruku.

Govorila “Divno! Divno! Majo! Bože!” krišom brišući suze.

Roman je dobio kraj na koji ste svi vi dugo čekali, a dobio je i novi oblik, nove likove, nove destinacije. Dobio je novu mene kakvu, danas mogu reći, zaslužujem da živim.

Reč je najmoćniji putokaz, alat, oruđe, ne sumnjajte. Kada budete pročitali roman, usudiću se da vam ispričam jednu priču. Ne znam još uvek kako i na koji način, ali ona postoji i koliko me je prestravila u početku, iz dana u dan shvatam – oduševljava me i budi, nadahnjuje. Nasmeje me svako malo niz slučajnosti, oduševi me iznova splet okolnosti, a dušu mi ugreje spoznaja da sam zaista budna.

Izgubih dvoje ljudi koje sam neizmerno volela, baku i deku, u svega dva dana, a dobih neka krila da pišem i letim, slobodnija nego ikada. Znam, nikad nisam sama. Kud god otišla, koliko god daleko se vinula, osećam ih. Slede me, grle, podržavaju, dunu svako malo u moja krila ljubavlju da ne zastajkujem i da jurnem još jače po sve što me čeka.

I desilo se da sam pojurila ka sebi. Roman sam ostavila sa strane i otišla na najduže putovanje do sada… putovanje da se ponovo upoznam sa samom sobom. Upalila sam sveću i pozdravila godinu kako njih nema, pozdravila sam i sve one godine kako mene u meni nije bilo i odlučila da je vreme. Vreme da iskoračim na svetlost života i dopustim da me neko negde ugleda. Dušom i srcem.

Tek kada osamimo se, kada prođe dovoljno vremena, kada usudimo se pogledati se iznova i sa svim ožiljcima, otkrijemo koliko smo baš zahvaljujući njima postali lepši, drugačiji, mekši.

Otkrih delove sebe na koje predugo nisam ni pomišljala. Otkrih da se zabavljam u ovom novom životu i odlučih da u njemu ostanem, da otvorim atelje, da ljudima poklanjam sebe i sa istima delim najlepše misli, mogućnosti, trenutke. Otkrih smeh kog dugo nije bilo, zaigranu stranu moje duše. Lepe se dobri ljudi za kristale koji ostadoše od suza, samoće, nevoljenja, izdaja. Lepe se za mene kao da mi žele reći koliko im je lepo tu. Radujem im se, idem u susret.

Samo što sam se vratila, zgrabila sam roman i nakon  iščitavanja stavila tačku uz reči “Bože, ovako nešto nikad ranije nisam napisala.”

Probudio se opet život u meni.

Otkrila bih vam sada još toliko toga, ali neću. Strpljenje je odlika duhovnog puta. Pre neko veče spoznah da se zaista ništa ne dešava slučajno i odlučih da sledim jednu divnu misao vodilju koju mi je deda celog života ponavljao. Da verujem u sebe i nikad ne odustanem, da ljudima uvek najlepše delove sebe dam i ako to ne mogu da im iskreno kažem i sama od njih odem jer se vreme ne gubi pored nekoga ko nije do kraja srcem naš. Da živim život srcem, da sebi budem najbolja, najvažnija i da nikad ne živim sa nekim sa kim nemam šta pričati, sa kim se ne mogu smejati, kome se ne mogu u naručje zaleteti besna, uplašena i uplakana. Imati šereta i viteza u životu, neprocenjivo je. Da muškarcu dozvolim da bude muškarac, da me sakrije u sebe čuvajući me, a da mi da vetar u leđa i bdi dok jurišam na snove. Da bajke postoje čak i onda kada ceo svet govori da nije tako. Jer bajke su u meni, tebi, nama, treba ih samo živeti. I da, hrabrost prati one koji žive po zakonu srca i duše.

Biću možda najhrabrija, najluđa i najviše svoja za koji dan, ali o tome ću vam sigurna sam pisati u nekoj narednoj kolumni.

Vreme je da prospem bajke da slobodno poteku…

U međuvremenu, dok vi ovo čitate, nebo se otvorilo, vraćam se kući. U Sombor gde je sve počelo, 7.5. jedne godine… Idem da proslavim novo poglavlje života, zagrlim one koje volim, naručim par pesama u kafani i pozdravim stoletne kaldrme bosim stopalima. Jedna je bosonoga koja korakom zapali srce grada. Idem dok mi na dnu ranca drema jedna knjiga ne bi li mi bila bliže srcu, dok se ne vratim gde mi valja biti.

Vidimo se uskoro…

 

Best Selling Author & Energ. Therapist