I njemu je trebala podrška kao i svakom biću na ovom svetu. Kao i meni, kao i tebi. U koraku se probudila neka lenjost, prepoznavanje, deo izgubljenog i deo pronađenog. Nesvesno se ljudi traže na raznim nivoima duše, a prepoznaju samo retki.

Mase nikada nisu tu da nas podrže ili zagrle, to moraš znati. Mase su tu da te nauče, da te izmuče, da te osude, na lomaču nataknu i dušu i misao ti spaljuju dok god od tebe ne ostane samo ono što odgovara im, ono što za njih prikladno je. Kojoj masi pripadaš, govori više o tebi nego o njima.

Međutim, u životu desiće ti se sjajan momenat kada ćeš otkriti da u koraku koji probuđen je, ne moraš slediti, niti se povijati ne bi li te prihvatili. Možeš i moraš svoj biti. Do kraja, do kosti, do bola i smeha, do granice ludila i razuma kada otkrivaš koliko je sve jednostavno. U momentu spoznaje, bićeš pogodna prilika da ti priđu sa najboljim namerama, osudama, paljbama. Tek tada otkrićeš svoju moć jer sve o čemu budu govorili znaj da pogodilo ih je, da iz tebe negde poteklo je, da u tebi negde rodilo se. Ne da povrediš, već da stvaraš i ojačaš.

Ljudi čine mase, a ljudi najčešće ni sami ne znaju ko su pa pripadajući nekoj od istih imaju osećaj da im je dato kraljevstvo, da su nešto postigli, da su nekome ili nečemu doskočili.

Ljudi.

To je ona posebna vrsta svemira kojoj nikad ničeg nije dosta. Ona vrsta koja retko kada vidi lepotu trenutka, ne ceni nežnost u tvom glasu i sjaj u oku. Vrsta od koje iznova tražićeš sebe nazad i davati na međama duše i srce ne bi li posejao delove neke i pomešao ih sa retkima koji se slično smeju, raduju, osećaju, dušom mirišu. Ali u masama uvek sija neko, ne brini.

Tog dana nakon mnogo godina na nov način zasijao je. Prelomila se spoznaja u njemu i odlučila porasti do visine sebstva gde se svi obrisi duše izoštravaju, svi mirisi postaju opipljivi, a sva lica bez maski ukazuju jedno po jedno. Ušavši u salu prepunu ljudi, onaj ko je gledao ka njemu mogao je videti promenu, mogao je napipati strune koje su treperile buntom, željom, iskrenošću.

Neko uvek vidi, zapamti.

Veče prethodno polomila se jedna misao i deo njen iz sna u javu potrčao. Najviše zanemarujemo one koji najviše zaslužuju, koji mnogo pružaju, kojima u oku drema želja i vreba hoće li se neko za nju upecati. Iz jedne dimenzije u drugu, želje i probuđena bića nikada nisu usamljena.

Ona je posmatrala želje, ljude, igre, maske i tišine. Vrebajući pokrete tela kao mačka miševe mogla je osetiti ko koga kreše a ko koga voli, ko se kome udvara, ko laže, ko krade, ko se šunja ne bi li saznao više o utvarama. Posmatrala je i zlurade poglede kuloara kojima su vladali ljudi. Jer gde nema ljudi, nema ni igara. Posmatrala je sve ono od čega je jednom davno otišla shvativši da je lepota u tišini, čistoći, iskrenim odnosima, rečima, stvaranju i obzorjima u koja staju sve nenaslikane slike srca.

Ne ističu se ljudi po kvalitetima, već po visini ega. Ne sijaju pametni, vredni, šarmanti, već oni koji se jače laktaju, bolje pljuju, slađe dodvoravaju. Ali da neko to od gore vidi sve, ne moram vam reći ja.

Svako ko se o malo ljubavi, kulture, smeha, zaigranog glasa i reči koje podržavaju očešao, u nečiji pogled slučajno banuo, zna da u životu najglasniji prvi otpadnu, da slava nije u imenu nego u stvaranju, tragovima, deljenju, u nežnosti u pogledu. Dopustila mu je da protrči kroz njen smeh te večeri, dala mu trag u večnosti da ponese za sve ono što dolazi. 

Ljudi kad tad osete potrebu da budu samo ljudi. Ne džukci na lancu nečijih obećanja, ne lažnjaci, ne skrivači, ne kritičari neiskrenog pera. Samo ljudi. I zato kada te pitaju šta ti je i zašto ne slediš puteve koje neko drugi docrtava iz svojih uverenja, iza političkih kulisa, lažnih šema, ljubomornih žena…seti se da ne moraš reći ništa, a da pokazati možeš sve, koračajući i stvarajući ogoljen do kraja dušom.

Ljudi se ne sreću slučajno, sve je to neko odavno uredio, u spisima drevne Indije posložio. Ljudi se sreću jer se traže. U sponama koje im nedostaju, koje ih miluju dok nekog kraj sebe u novom svetlu otkrivaju, dok se bore sa spoznajama da je premalo iskrenih, istinskih, čistih, a previše onih lažnih, u odorama i maskama ljigavih. Ljudi se traže nesvesni traženja. Dodirnu im se pogledi, prsti, ramena, otisci, misli, energije, tela. Ljudi se pomešaju svojih htenjima, dubinama, tišinama i onda na odlasku shvate da postaju nečiji. Ne makar čiji. Jer ljudi smo, zar ne?

Tih se godina nije znalo ko su ljudi koji čuvaju mesec u očima, sunce u duši. Znalo se ko svira harmoniku, pije rakiju i navodi kuloare na svoju vodenicu. Tih se godina sve nekako znalo, a u stvari niko ništa nije znao. Ona se igrala vatrom, sobom, mislima i osećajima. Bila je kao pesak koji klizi niz prste dok si kraj nje prolazio, kao ukus proleća pomešanog sa vinom jeseni slušajući je kako govori. Ritualno pomalo, zapalila bi cigaretu kada bi se prostor za nekog posebnog u njenom životu od vizija otvorio. Nije marila za kružoke, popačene i izgubljene, draži su joj oduvek bili nomadi utkani u staze životne.

I te noći nakon pet godina, napravio se procep za nekoga. U dimu poruka otišla je i njena misao, njena spoznaja. Potpuni stranac, a blizak po daljinama, zavrteo se u kaleidoskopu njenih pogleda.

Znala je šta će mu pokloniti da je pamti i kada ne bude je bilo više. Daće mu pogled, neka mu bude podrška, izvor, plima i oseka. 

Ljudima samo lepe reči i blagoslova, ljubavi, osmeha, podrške i prisustva podajte. Sve ostalo nebitno je. 

 

Best Selling Author & Energ. Therapist