SIMBOLI NA PUTU ŽIVOTA

Ako odlučite zaviriti u pametni Google, otrićete sledeću definiciju:

Simbolika – je predstavljanje ideja, pojmova ili osećaja, pomoću ugovorenih znakova — simbola; takođe i skup simbola. Pridev simbolički znači da je nešto slikovito, puno simbolike, ima karakter simbola, simbolizuje. Takođe, nešto nestvarno, nešto što ne predstavlja pravu vrednost, nešto „naoko“, tobožnje.

Od kako znam za sebe sva sam u simbolima. U početku to je bila igra, posle se pretvorilo u potragu za određenim razumevanjem, a zatim postalo ritual – obred, nešto vrlo lično. Kao klinka gutala sam sve moguće knjige koje bi mi došle pod ruku. Sećam se da mi je tata u neko doba noći znao upasti u sobi i narediti da ugasim svetlo i prestanem sa čitanjem jer me čeka nastava sledećeg jutra. Čim bi on izašao iz sobe, jorgan bi poslužio kao paravan i ja bih nastavila sa čitanjem. Nikad nisam volela pravila, a knjigama nisam umela odoleti, kao što ne umem ni dan danas.

Moja otkrića su bila slučajna. Volela sam na margine knjiga ispisivati razne reči, misli koje bi se rodile spoznajama nekih rečenica ili pasusa. Nisam ih mogla zadržati u sebi i počele bi rasti u nekom nekontrolisanom smeru i pretvarati se u moju ličnu pasiju. Kasnije su mi bivale smernice u životu i odredišta za neka nova poglavlja u koja sam ulazila i u koja me je život bacao.

Kao student uživala sam da vršljam po antikvarnicama Beograda i da tražim knjige koje bih mogla za male pare kupiti, a kada para nije bilo jednostavno bih se zavukla u neku od njih i listala, listala, listala do iznemoglosti zapisujući na papiriće, u notese, pamteći kojekakve reči i simbole.

Sve ima smisao i značenje!

Mnogima koji nisu o tome nikad razmišljali, niti se bave nekim ličnim istraživanjem, rastom, simbolika deluje kao veštičarenje. Smejem se često nekim poznanicima, jednostavno ne shvataju moju raspamećenost tumačenjem svega. Njima je ime jednostavno ime, broj je samo broj, a niz slova i brojeva ne čine nikakvu poruku viših sila niti Boga, samo su nizovi koje je neko igrom slučaja napisao.

Simpatično je što sam se kao devojka stidela da govorim o tome, da delim sa drugima svoju strast da u svemu tražim i čitam znakove. Bila sam uvek nekako više svoja nego bilo čija, a niko se nešto mnogo nije ni potrudio da zaviri u to moje. Oni koji jesu, brzo su pobegli, tek retki su se zadržali i shvataju, prepoznaju.

Simboli govore mnogo više nego ljudi. I ljudi govore ali ne smisleno, više kada ih posmatramo iz nekog neutralnog ugla i vidimo ono što najčešće ne žele reći ili pokazati. Sjaj u oku, osmeh u uglu usana, zaigrana strana duše, niz reči kojima bi da upletu nešto lepo a da ne bude očigledno. Volim ta tumačenja na nivou duše. Volim znakove. Nekad ih nisam umela dobro tumačiti i desilo mi se često da ono što sam mogla videti odmah posle košta i mene i moj mir mnogo. Ali kako svaka lekcija ne dolazi bez razloga, ni moje nisu dolazile da me nisu nečemu naučile.

I da ne filozofiram o sebi, pitaću vas nešto kroz igru reči, rečenica, misli, a vi dajte sebi zadatak da tumačite, da istražujete, možda se iznenadite.

Srećete li često ljude koji su vam bliski na neki poseban način?

Umete li se izgubiti u nečijem pogledu, mirisu, osetiti kao da ste oduvek tu pripadali?

Prepoznajete li nekad negde oznake na automobilima ili brojeve, slova i oznake na kućama?

Ukazuju li vam se nekad neki prizori a da osetite kako ste nekad davno već bili deo istih?

Umete li da prepoznate sebe u nečemu što se još nije desilo, ali naslućujete da bi moglo?

Verujete li u Boga?

Verujete li da se ljudi osete pre nego se sretnu, pre nego progovore?

Čitate li knjige i onda mnogo kasnije izvlačite misli ili reči?

Verujete li da kada krene pesma na radiju nosi neku poruku za vas?

Znate li da se vaša misao uvek igra sa podacima koje ste u nju ubacili – svesno i nesvesno?

Za mene je sve simbol. I za vas je, samo je pitanje posmatrate li otključani ili ste zarobljeni u svom telu i uverenjima.

Ovih dana ja srećem odraze duše, niti dubina o kojima ne govorim svima, brojeve koji su moji a nosi ih i neko drugi, slovne oznake koje su mi utkane rođenjem, a rođenje ih utkalo i nekome drugom. Srećem ljude kraj kojih zanemim i osetim kako se vazduh pretvara u balon u kome ne postoji niko sem nas i osećam poriv da ih dodirnem, uzmem za ruku i povedem nekud, ponesem im snove, pomirišem im kožu. Mnogo godina je prošlo od kada sam nekog osećala kroz simbole i blisko. Izgleda da život ne zatvara baš sva vrata u nama, ali o tome bi se još dalo pisati i ne bi valjalo sve otkrivati…

Ljudi koji vam na dušu mirišu, vaši su.

Upoznajte ih, pružite ruku dodirnite ih, zagrlite ih.

Život se nema šta čekati, samo živeti.

View this post on Instagram

Odavno niko u njen svet nije banuo nemog pogleda prepunog reči. Godinama. Izletela joj je grudva smeha kada se osvrnula preko ramena i dodirnula zenicama njegove. Može li zaista neko dodirnuti nečije zenice ili to ono što (pred)osetimo nesveno u nama hrli napolje? Čudan je život. Kada u moru laskavaca, šarlatana i uniformi ugledaš nekog bez maske i svestan da ne znaš šta dalje. Nanižu ti se reči koje ćutiš, zasija ti trag u pogledima koji bi da te dodirnu, zarobe, a vazduh gust omamljuje. Može li se od vazduha ugušiti ako je namirisan nečijim prisustvom ili se od njega tek počinje živeti. Pustila je zenice da piju, ruke dodirnu, duša da hrli gde joj volja. Jer, ako Boga ima i duša se u njemu ogleda. Nastavak čitajte uskoro… rubrika #priceduse od sada biće redovna 😉 #majawu #majawucitati #citatimajawu #majawuproza #vazduh #zivot #osmeh #poglediutami

A post shared by Maja Wu (@majawucom) on

Best Selling Author & Energ. Therapist