Pet godina u koje može stati 1800 života. Za svaki dan po jedan. Naizmence su joj se smenjivali usudi, samoća, gorčina, bes, tuga, suze, tišina. Pet godina u koje nije puštala druge ljude.

Kada je iz sebe pustila da poteku reči na koje su mnogi predugo čekali, one više nisu bile gorke, nisu bile usamljene i ljute, nisu bile tuđe. Bile su njene. Bile su reči koje miluju, koje opraštaju, koje puštaju da ode sve što odavno trebalo je. Napokon pustila je. Napokon dozvolila je. Napokon razumela je. Novi roman se rodio kao ideja o kraju jednog života, jedne priče, jedne gorke stabljike koja je odsečena. Nije znala da će joj trebati toliko godina da ga napiše, a još manje da je svaki kraj novi početak.

Udahnula je život u svoje oči onog trena kada se zarekla da će likovima dati priliku koju ona nije imala. Kreirajući dan po dan priču u kojoj su se preplitale sadašnjost i budućnost, otvorila je vrata i njemu. Bio je neko koga još nije srela. Drugačiji. Mirisao je na nešto mračno, a drevno, na nešto njeno. Dala mu je ime, jedan brod, svoje brojeve, strast za starim stvarima i istorijom, karakter, dala mu je tragove koji su se preslikavali kroz ogledalo njene duše. Postao je jasna zbrka znakova koje je tek trebalo tumačiti, možda slediti.

Smejala se kako se njegov lik najlakše odmotava i dobija mističnu, nepoznatu a vrlo ličnu notu kroz celu priču.  Dala mu je više života nego nekima koje je poznavala. Smejala se dijalozima, umivala suzama dušu za svim onim što je kroz njega otpuštala i počela opet verovati. Priča je dobila mirise, boje, daleke destinacije, simbole, veru i potragu, samoću i ljubav. Dobila je ono što je svakome bilo potrebno. I ona je dobila nekoga u celoj priči, nekoga kome nije stavila tačku već dala šansu da živi.

Roman i njegov kraj odmotali su se slučajno. Kada više nije bilo prostora za izgovore, sumnje, kada je znala gde su čije ruke upletene i kuda se uputila njena misao. Jednog jutra, u njoj se odlomio komad srca i rasuo niz grudi, stomak, preko bosih stopala. Bila je spremna pustiti. U nekoliko sati udahnula je strast u korake, vratila boju u obraze, uspela mu videti zenice kroz poslednje redove i priču lansirati u Univerzum, Bogu u naručje, životu pod skute. Prvo što pomislila je “Nekad negde, srešćemo se. Putuj!”

Stavivši tačku oslobodila se.

Šta se promenilo? Ništa. Možda ipak sve?

Sijala je. Smejala se. Osećala je na nov način. Sebe sledila i svoje snove hrabro na javi sanjala, do momenta dok se opet nije u vrtlogu duše i spoznaja nevidljivih niti obrela. Zaplesale su joj reči, zamirisao vazduh na drugačiji način, zasijale aure drugih ljudi. Videla je jasnije nego ikad pre. Te večeri jedna rečenica joj je zagolicala misao i dovela dušu u stanje upitanosti.

“Odakle te poznajem?”

Zenicama dodirnuvši njegove propala je samoj sebi u dušu. Može li se to nakon svega?, pitala se u trenutku bežeći od nekoga koga vidi drugi put u životu a ima osećaj da ga poznaje iz svih prošlih. Danima joj je trag mirisao na zarobljen pogled, vazduh koji stoji, vreme koje ne teče. Pitala se odakle ga poznaje i šta je vuče ka njemu. Smejala se samoj sebi u izmaglici jutra dok je prekrajala roman i čitala poeziju sa jasnim znakovima na marginama bola. Znala je svaki red koliko je kog pesnika boleo. I nju je boleo. Smejala se što vidi ono što niko ne vidi, što u vazduhu može napipati obrise nekoga koga ko zna da li će ikad opet sresti.

Univerzum je probušio balon napetosti. Ugledala je svoj odraz i nije joj smetalo. Pomislila je “Slediću tragove, šta mogu izgubiti?”.

Nešto se dešavalo.

Gledala ga je i bio joj je toliko blizak da joj je duša treperila svaki put kada bi udahnuo. Toliko blizak da bi Boga prizvala svaki put kada bi se spoznaja preko nje prelila. Otključala se tajna odaja duše i videla ga je. Prepoznala ga je. Nije imao pojma da jedan isti takav živi u njenom romanu.

“Zezaš me?”, čula je sebe kako izgovara.

“Zašto bih te zezao?”, zalepivši zenice za njene upao je samom sebi u dušu a da to nije znao.

Na udah jedan razdaljine bila je da mu to veče pokloni rukopis u kome ogledaće se, da mu otkrije, da se i sama uveri da poludela nije, da pita ga miriše li mu na poznato, jer znala je, tkala ga je na neviđeno. Do najfinijih detalja, od zenica do vrhova prstiju.

“Ogledala ne valja kupovati.”, reče kao da predosetio je.

Prećutala je i u mislima prekrstila se.

Zahvalila se.

I to je bilo dovoljno. Znati da postoji.

***

U romanu “Put u središte duše” više ništa nije slučajno, obično, književno. Roman više nije moj. Od nečeg mnogo većeg se otkinuo.

Izgleda Bog udahne život u one koje trebamo a da ni njih, ni nas na to ne pripremi.

 

Maja Wu

oktobar, 2018.

 

Best Selling Author & Energ. Therapist