Od 1996. godine raduje se i tuguje u Frankfurtu na Majni, piše poeziju, učestvuje na raznim kulturnim manifestacijama i veruje, pomalo Koeljovski, da suština svega ima mnogo više delova nego što u čašu duše jednog pesnika može stati i okom sagledano biti. Njegova poezija je životna i kroz nju provejava nostalgija za ostavljenim dok u svakom potezu pera nesvesno pravi mostove za svoje prijatelje pesnike, uspomene, detinjstvo, kafanske zore i odgovore koje nikada nije pronašao a hrle mu u susret.

U svetu izgubljenih, lutajućih i empatičnih, jedan je od onih koji je prepoznao nit mog romana “Maslačak nošen vetrom” i time mi dao do znanja da sve što radi, radi sa izvesnom težinom, predanošću kopača za informacijama, nevidljivim strunama, ogoljenošću autora.

Aleksandar Sascha Jovanović čiju zvaničnu biografiju možete pročitati ovde, odgovorio je na neka moja pitanja i nadam se da ćete uživati u prilogu koji sledi.

photo by Iksill Ivana Bjelić

Upoznala sam te pre par godina u kafiću u kome su se te večeri okupljali pisci. Izdvojio se se iz mase sličnih osećajem da te poznajem iz nekog od prethodnih života. Možda to ima veze sa geografskom dužinom i širinom, pločnicima kojima smo oboje iako u različito vreme tumarali za sopstvenom dušom i spoznajama. Volela bih da mi izdvojiš sedam reči koje bi te najbolje opisale, a ja ću izdvojiti mojih sedam koje me asociraju na tebe.

               Ja                                                                                              Sascha

  1. soul-digger                                                                            1. emotivan
  2. vitez                                                                                        2. čulan
  3. emotivan                                                                                3. mek
  4. impulsivan                                                                             4. pravdoljubiv
  5. znatiželjan                                                                              5. znatiželjan
  6. kolumnist                                                                                6. hedonist
  7. bosonoga                                                                               7. sanjar

U jednoj pesmi napisao si:

“Još kao detetu

govorili su mi

da se snovi ne prodaju.

Ipak imaju cenu.” 

Koje si snove najskuplje platio i koje snove još uvek držiš na tezgi života?

Najskuplje sam platio san da mogu biti neko drugi a ne ja…. iako poslednjih godina živim neke svoje nazovimo ih ,, male ” snove, najveći i još neostvareni mi je (osim da me zdravlje služi) da svoj život tako uredim da imam dovoljno vremena da pročitam sve što želim i što nisam stigao (a toga je dosta) i da se bavim samo umetnošću – književnošću i pozorištem…. Ne samo da je to želja i potreba moje krvi nego i skrovito i lepo mesto za beg od ludila svetske svakodnevnice koja svakim danom postaje sve nepodnošljivija – i za srce i  za zdrav razum.

photo by Iksill Ivana Bjelić

Zašto “Antologija bola”?

Pa… ne znam – ta knjižica je nešto najbolje što sam uspeo da iscedim iz, pre svega, jednog  jako bolnog perioda mog života, i u kojoj sam jednim pomalo alhemijskim procesom pretvorio bol u slova i rečenice Mada tu ima i teksova koji su pisani puno ranije. A mislim da je i jedan ruski klasik za svog života rekao – nema velike literature bez  velikog bola… Što opet ne znači da je to što ja pišem – veliko… Iako sam objavivši prvu knjigu  bio ubeđen da je tako… Ali to su neke ,,dečije bolesti” koje sam uspešno preležao odavno.
Kada sam prvi put pomislio da objavim svoje misli u vidu pesama i priča,  odmah sam znao kako će mi se zvati prva  i druga  zbirka i prvi roman . Prva dva naslova su se ostvarila – roman čeka….

Moram priznati da sam je pročitala u jednom dahu putujući na posao. Rano jutro i miris poznatog u vazduhu, reči koje su se lepile za dušu, zamirisale su mi na moje dane studiranja, Beograd, odlazak iz rodnog grada, zemlje, prve ljubavi, venčanje, usude… Da li si svestan da si napravio neki vid putokaza svih nas koji smo otišli?

Nisam svestan – čak i ne mislim da sam napravio putokaz… Mislim da nema dve iste sudbine, dva ista puta- pogotovo nas koji smo ,,otišli “… Ako sam neke stvari pogodio, nečije duše dodirnuo to onda samo znači da smo mi sa tih prostora prilično isti – isto ili slično  postupamo, iste nas stvari vesele i zbog istih stvari tugujemo, iste nas rane bole – to je valjda zapisano u genomu celog našeg naroda…
Ja sam, da tako kažem, imao sreću da moji (osnovni) razlozi odlaska iz zemlje nisu uobičajeni – ekonomski. Što opet ne znači da mi je u Beogradu išlo sjajno – naprotiv-  često potpuno suprotno. Koliko god to zvučalo kao izlizana floskula – mene je ovde dovela jedna ogromna sila, najveća i najmoćnija. Maltene me teleportovala ovde u trenutku kada sam bio na žešćem dnu.


Ljubav …ili ( odnosno ) Bog- šta god – dao mi novu šansu.


Putokaz  nisam jer sam ovde došao bez ikakvih očekivanja i predubeđenja ( tipa – tamo je do jaja- treba tamo samo otići i to je to – posle sve ide samo). Nisam putokaz i iz razloga što ni pre a ni po dolasku ovde nisam pokazao uobičajeno  interesovanje i glad za novcem, automobilima, zidovima, kvadratima i ostalim statusnim simbolima – a priznaćeš da to baš i nije stil i način života koji je IN, koji nam se  vrlo lukavo sugeriše  i koji je mainstreem…

Koga čitaš rado i kojim se knjigama vraćaš iznova?

Nemam pisca kome se vraćam… Imao sam pisce koje sam u nekim periodima svog života prvo otkrio pa  onda gutao njihove celokupne opuse i koji su sigurno uticali na moje odrastanje, mišljenje i  da danas budem taj –  koji sam. Tu ima i  savremenih srpskih pisaca, esejista, filozofa, istoričara, novinara ali i klasika… Naravno – i pesnika – i danas rado čitam poeziju….Crnjanski,Ćosić, Pavić, Drašković, Bećković, Haksli, Kueljo samo su neki od pisaca koji su me oblikovali… Poslednjih par godina žene pisci  me uvek iznova oduševljavaju….Ne pamtim kad sam toliko plakao kao čitajući  ,,Crveni šator” Anite Dajmond. Kad sam bio oduševljen ljubavnim pismima kao u ,,Drvetu života” –  romanu prvencu mlade Kristine Kovač, britkim jezikom Vedrane Rudan ili netipično ženskim romanima Mire Bobić Mojsilović…

Znam da uspešno vodiš organizaciju pozorišnih predstava koje gostuju u Frankfurtu, a posmatrajući te kao nekoga ko rado vodi i programe na raznim kulturnim manifestacijama stekla sam utisak da ti gluma nije strana i verujem da bi uživao u ulozi glumca, da li grešim?

Gluma ( pozorište ) je moja velika i kasno otkrivena ljubav. Polovinom devedesetih glumio sam nekoliko godina u jednom amaterskom pozorištu u Frankfurtu. Pre dve godine imao sam i svojih 5 minuta u kultnoj predstavi ,,Čikaške perverzije” pored Gagija Jovanovića, Branke Pujić , Olge Odanović i Igora Đorđevića. Da – uvek sam uživao na sceni….

Svako od nas nešto ili nekoga na granici sna i jave čeka. Koliko toga ti još uvek nisi dočekao a u tebi sve širom otvorenih očiju prati dolazeće perone života?

Ne volim čekanje. Ne čekam. Jer kad nekoga ili nešto predugo čekaš – to je izgubljeno vreme.

Znam da voliš stripove. Koji ti je najdraži i kog junaka bi voleo sresti u ovom ludom svetu?

To sa stripovima – to je ipak davno prošlo vreme…  Ja ga delim na pre i posle otkrića Alan Ford-a. Voleo bih da sretnem Kapetana Mikija, Fantoma ili Mandraka mađioničara.

Veruješ li u Svemir kome si posvetio jednu pesmu u “Antologiji bola” I na čega ti isti miriše?

Svemir si ti Majo. I ja sam svemir. I svako od nas je jedan zaseban, ogroman svemir. A ti naši svemiri su opet mikroskopsko mali u odnosu na onaj koga najčešće tako zovemo….
Moj i meni bliski svemiri mirišu na ljubav, smeh, radost.

Gde moji čitaoci mogu poručiti tvoju zbirku pesama i kako mogu da te kontaktiraju?

Što se tiče mojih zbirki njih u prodaji nema odavno. Štampane su u skromnim tiražima od 300 primeraka i samo par meseci po objavljivanju su i  rasprodate. Jedina zbirka koja se trenutno može naći u štampanom izdanju je nemačko izdanje – ,,Anthologie des Scmerzes “. Postoji i PDF izdanje koje se može kupiti preko mene. Ukoliko neko želi može me kontaktirati preko mog profila na FB.

Napiši mi stih ili dva da ih posejem za kraj i pusti da postanu početak i pelcer svega onoga što još nisi video, iskusio, dočekao. Svako seme koje vetar odnese u daljine, druge gradove, tuđine, nikne da po njegovom mirisu i tragu neko nekada ponovo pođe. I tvojim tragom, čitajući te, neka pođu…Svemir u jednom biću.

Stih za kraj…
,,Sreća je mnogo zajebana stvar.
Tuga – još više .”

Ja bih dodala, za obe je potrebno malo… birajte ih mudro.

Podržite Sašin rad i zapratite ga i na instagram profilu Hvala Saša!

Writer