Buđenja su uglavnom ovakva.

On se sprema za ranu šetnju, istraživanje ili trčanje, ja komirana nanjušim da krišom obuva patike.

“Opet si me izdao? E idem i ja.”

“Ma nisam te izdao, vidim da slatko spavaš. Hajde, čekam te.”

“Još samo pet minuta.”

Deset minuta kasnije, čupava, ali u novoj avanturi jutra, slobodnjak, žena, bosonoga, ja…dišem najlepši vazduh života i ne sećam se više kako sam nekad ustajala u 5:30 da bih više od pola dana provela u kancelariji u fino skrojenom kompletu, sa neuspešno obuzdanom punđom.

Živote divan li si!

Ako se pitate otkud ova promena na blogu, odmah ću vam reći da mi je dosta da vas učim kako napolju živi nebrojeni broj kretena, nedoraslih maminih sinova koji sa 40 i kusur ne znaju da je život da se živi, a ne oblepljuje zvučnim imenima. Takođe mi je dosta da ih besplatno reklamiram kada pored njih toliko divnih ljudi srećem a svi smo nekako upali u sistem sveopšteg podrazumevanja da se dobri ne spominju, ne ističu, da je to prirodno i hvala im eto što postoje. Ne sviđa mi se to. Dosta mi je generalizovanja i podrazumevanja, a da ne pričam o tome kako je lako biti seronja iz moje zemlje koji misli da je dobro mudo jer ima firmu preko grane ili važna persona jer su joj za male pare odštampali parče knjige

Sutra malo!

Super su mi likovi koji žive (ono što misle, propovedaju, veruju)

Znate ono, bez foliranja, bez maskiranja, bez potrebe da nekome podrazumevano glade jajca (jer lakše ćeš biti deo sistema, službe, skupiti nekoliko poena kod Msje Ambasadora ili njegovog prvog konjušara), ma fuj eto. I one gadljive što ne opsuju kada im ispadne parče hleba i to baš na džemom namazanu stranu. U sunce ti! Sve bezgrešni, (ne)pismeni, elokventni, čistunci, skorojevići, plavokrvci po političkoj liniji ili ove lutkice što više u ogledalu ne znaju ko su (nakon operacije nosa, usana, jagodica)… što bi Đole rekao ne volem…

A onda jednog jutra u toj raščupanoj šetnji ugledam lika. Ide mi u susret. Gospodin bre čovek! Pantalone na peglu, košulja kratkih rukava sa prslukom preko. Na glavi šešir i drozdovo perje, na ramenu foto aparat ljuljuška i odmara. A u ruci knjiga! Korača čovek bos i uživa u jutru. Ne, ne drži cipele u drugoj ruci. Bosonog. Njemu u susret idem oduševljena ja, očiju koje gutaju svaki detalj prizora i bez zadnje namere i rečima u mislima i na usnama:

“Divan li si! Živote divan li si! Ovo je moj čovek!”

Nemojte misliti da je on jedini. Nije. Ima ih još, a vidi ko ne gleda i ne traži, nego samo sretne. Onako dušom, na prepoznavanje.

Dok sam radila u officu pred godišnji odmor uhvatio bi me neizdrž i počela bih sa odbrojavanjem do polaska. Kako ne radim više isti posao i kako otkrivam da je biti #slobodnjak nešto #najbolje što sam mogla sebi pokloniti, shvatam da nema dana da se ne zahvalim što živim svoj život, da je svaki dan drugačiji, poseban ali pre svega moj. I da, slobodno mogu reći #mojzivot je #urlaub jer ja tako biram. Savršen dan za sve one dokolice nakon što si odradio #radnidan a onda se izuo i kraj plaže u svim bojama, mirisima i ukusima popio kafu. Neko udrobi malo bromazepana, neko neba. Svako prema sebi 😎🙏🦋 #majawu #citatimajawu #mojzivot #zivotsomborskeknjizevnice #mainz #blueeyes #blonde #summertime #rheinammain #photography #author #lifestyleblogger #travelblogger #tiffanyandco #imorelato #schoeffelpearls

A post shared by Atelier ✧ Maja (@majaawu) on

I tako svakog jutra mi naše korake prelazimo, u avanturi života koja se može i disanjem nazvati i ne hajemo što neko kasni na posao, što je struja poskupela ili novi model audija košta 200.000 eura. Koga briga?

Okrenem se i pogledam u godine iza sebe. Svašta sam probala, negde pošteno omanula, podskliznula se i dobro u govna uklizala, ali i to je život. O daaa! Da nije, danas ne bih uživala u svakoj sekundi, svakom udisaju, zahvalnošću okupana, uz ljude koji ne broje šta si dao, nego daju, daju, daju, nesebično daju više nego što ja stignem za njima prosuti hvala, hvala, hvala, živote hvala. Znaju ljudi da je davanje pravi put ka pročišćenju, dobijanju, ka fullnesu od onog mind-a, life-a, love-a, do srčane čakre koja isijava svakom zrakom sunca koja te u raskoraku dodirne.

Bilo je zaista svega. Ali ne žalim, jer učilo me i naučilo da je život ono što odabereš živeti, biti, na način koji jesi (najbolje jesi). Možda bih sada dobacila onoj nekoj prošloj sebi: “Ne plači za malim kur…, praznim srcima, šupljim i polupanim loncima…”, ali ne moram. 🙂 Danas to znam, pa eto nekome možda od vas ostane kao dobar tip za situacije koje su tu ili dolaze.

Sreća je ne dobiti sve što želiš i zato budi zaista neizmerno zahvalan. Zašto? Pa zamisli da sad plaćaš nečija sranja, jedeš ono što ne voliš i živiš u kalupu imidža lutkice koja se treba svideti svima, da radiš nekome za džabe posao za koji su ljudi basnoslovno plaćeni, da bacaš sate i sate na šuplje priče i iste takve ljude…da ne nabrajam dalje, znaš ti najbolje.

Ovog jutra posmatrala sam kako postavljaju pijacu, uživala u mirisu lavande i drveta smokve koje se sunča, a zatim doručkovala na obali Rajne. Bosonoga naravno, suncem umivena, u najboljem društvu. I razmišljala kako malo delimo ono što nas čini srećnima, hvalimo ljude koji ovaj svet čine drugačijim, lepšim, interesantnijim, bogatijim, a prvi smo kada treba plakati, kukati, pljunuti, nečije poruke na sastanku pročitati uz opasku: “Samo malo, a on je meni napisao ovo!”.

U kakav mulj pretvorismo misli, život, prijateljstva, odnose sa partnerima, kulturu, život? E u tom mulju po izboru slobodnom svako ostaje ili iz njega na povuci potegni izbatrga na sunce.

Čeka vas mnogo toga, bez cenzure. Čeka i mene. Tek sam se usudila živeti…a šta li još mogu ako do sada nisam znala da sve ovo mogu? Mi za koji dan letimo na Krit. Ne na one fensi plaže i među ljude. Mi volimo divljinu, ludilo od cvrčaka, plavetnila, pecanje u rano jutro i miris života, neba, so na koži, slučajnog namernika, prolaznika i smokve za doručak. Roman sam završila, a kako je Sonja nastavila svoj život…otkrijte i vi uskoro.

Vreme je za nove avanture, nove likove, nova poglavlja.

Svima kojima je trebalo sam oprostila – ne zbog njih, ma zbog sebe. A sve što sam radila (jer se podrazumevalo i od mene očekivalo) više ne radim (niti ću).

Gde nema zabave i zadovoljstva, nema ni mene. Od sad samo po meri srca i uz ljude koje vredi pomenuti na mojim belim stranicama, a vi čitajte, budite tu, navraćajte s vremena na vreme… Sutra jedemo susam ring na plaži i pričamo ko zna o kojim dobrim dušama, odličnim knjigama, novim avanturama. 

Writer