Koliko oko mene žena korača ugašenih snova, sa pogledom praznine i nepresušnim, neizgovorenim nadama? Mnogo. Previše. Koliko dugo sam i sama koračala beznađem samosažaljevajući se, krišom brišući suze zbog nekog kretena, pogrešnih stavova, ugašenog koraka i u masci koja mi ne priliči, koja nije za mene? Koliko je vaspitanje sredine uticalo da žene budu sputane, slomljene, nesrećne uz glasne pokliče kako su se napokon oslobodile dok uporedo vijaju nezrele muškarce od kojih će jednog dana možda napraviti materijal za dobrog partnera, oca njihove dece, ljubavnika? Koliko vas je? Koliko vas je što ne znate za orgazam, vatrenu igru zavođenja koja traje i traje, za moćnu žensku stranu koja kreira i ne pita sme li? Koliko vas je što čekate nešto za čega u dubini duše znate da neće doći? Koliko vas je što čitate ovo i srce vam lupa, samo što ne izleti na usta da vikne:

“Da!!! Daaaaaaa! Tu sam! I ja sam žena o kojoj pišeš!”

Strašno je koliko se borbe odvija u ženama a koliko su iste te borbe izložene podsmehu od strane onih koji su poligon igre postavili pa se izmakli. Da se ja pitam svaka bi žena nepokrivenih, izranjavanih ramena i nesputane duše koračala ulicom jasno govoreći svima šta je boli, po čega je pošla, ko je. Naučene da se umotamo što bolje, sakrijemo rane, spustimo poglede, povijemo ramena, da ćutimo dok nam neko govori kako smo smešne i male dok sanjamo i da se spustimo na zemlju, dok neko ume i zna bolje umesto nas, vodimo bitke nemo, držeži uporedo lažne krune na glavama nedostojnim.

Koliko žena korača ovim svetom a ima priliku promeniti s(v)e?

Koliko je žena koračalo ovim svetom a da nisu dobile priliku reći šta misle, osećaju, koliko darova u sebi kriju? Vaša baka, mama, svekrva, učiteljica iz osnovne ili ona čudna a na poseban način divna profesorka istorije umetnosti? Da, znam. Koliko žena!!!

Neću vam navoditi primere niti vas podsećati na propale poslove, usrane veze, šamare, oženjene sa ustima punim laži, neprospavane noći, bolesne ambicije koje je neko preko vaših leđa ostvario, dugove koje ste vraćale jer ste mislile da pomažete, okrenutih leđa u krevetu koji ste birali zajedno, onih dugih šetnjih kada ste se nadali da će poći za vama i zagrliti vas, dana i noći dok ste čuvali decu a on bio sa njom. Zar nije dovoljno da se svaka od vas podseti sama, izvuče duboko zakopane i ućutkane boli, sve one neispričane priče i ožiljke koje vešto osmesima i očekivanjima sveta krije? Izvucite sve drage moje žene. Sve napolje! Biće užasno krenuti, ali krenite. I kada krenete nećete više stati. Sve ćete izbaciti na ulicu života, nestrpljivo tražeći i ono navodno zaboravljeno. Svakim korakom dalje bićete lakše, svoje, vidnije. Samo krenite!

Ne žalite! Slavite! Slavite sve poraze, sve skorene i krvave tragove, sve nedorečenosti, sve usude, sve laži, sva svoja ulubljena, sve! Slavite žene! Imate šta! I budite zahvalne. Budite zahvalne do iznemoglosti, prvo tiho i posve lično, a zatim izgovorite. Recite tako da čujete svoj glas, onaj koji dugo niste mogle pustiti iz sebe. Recite da vas čuju i drugi, otvorite prozore, vrata, izađite na ulicu, raširite ruke i otvorite dušu vičući:

“Hvala vam svima! Neizmerno i do Boga vam hvala!”

I ako ste pomislili da sam luda, jesam.

Najluđa da budem biće mi najveći kompliment jer ću znati da me je zahvalnost dovela gde jesam, da budem ko jesam i ne osvrćem se više. Ako vam je lakše, biti luda znači biti drugačija, ne ukalupljena, ne sputana, ne sjebana. Samo svoja.

Budite zahvalne drage moje. Muškarcima koji su vas povredili, od vas odustali, bojali vas se, sa vama ćutali dok ste vi mislili da delite tišinu a oni bili samo prazni šupci. Budite zahvalne na slomljenim delovima sebe u koja je na kraju ušlo svetlo spoznaje. Budite zahvalne muškarcima koji su sa vama delili seksualne fantazije, bili sa vama nežni i divlji, koji su vaše pozive ignorisali ili vam se smejali dok ste glasno sanjale. Budite zahvalne svim muškarcima iza sebe koji su vas naučili da volite sebe, da preuzmete kontrolu nad svojim životom, mislima, telom, željama, da volite biti same i prihvatate svoj život kao nešto najbolje što vam se moglo desiti. Jer drage moje, zaista jeste.

Život i spoznaja istog najbolje je što ste mogle dobiti. Biti svoje, biti snažne, strastvene, one koje biraju i sanjaju glasno, žive bosonoge svoje vizije i zabole ih dupe smeje li se neko istima. Biti nesputane, divlje, prisutne, nežne, pametne, lepe, negovane, žene sa magijom u pogledu, vetrom u kosi, žene sa energijom koja u stomaku pleše vatreni ples predaka. Biti žene.

Spoznaja da sve što jesam čini i ono što bila sam, koga srela sam, kako reagovala sam (ili nisam) je nešto najvrednije što mogu posedovati. Ne možete kupiti spoznaju, niti je prodati. Ne možete je lažirati, niti se voditi onom fake it until make ti… nema toga u ovom odnosu. Odnos sa samim sobom je ono što moraš proći, u čega se mora ugaziti, nagutati se suza, mora, života, svega i kada shvatiš da gušiš se i grcaš a ujedno mlataraš rukama, odnekud će se i talas spasenja pojaviti. Samo se prepusti. I zahvali.

Nemoj nikada bez zahvalnosti koračati ulicama spoznaja. Misli, šapući, viči, pljuj, urlaj, smej se, zahvaljuj, mantraj. Do večnosti. Sve si što želiš biti, sve si što možeš zamisliti.

Best Selling Author & Energ. Therapist