Psi laju, karavani prolaze.

Ovih dana se ubrzala energija i pootvarali se svi portali u nadi i sa ciljem (pretpostavljam) da nas ljude nauče nečemu. Prosuh se i ja kao bure baruta u jednom momentu tamo gde se to nije moglo shvatiti, ali kada pogledam – barut se zalepi baš na one zapaljive kojima koža na spletke zasmrdi.

Ljudi sve što rade, rade isključivo zbog sebe.

Ako sam i pomislila u trenutku da neko može staviti prst na čelo i zastati, razmisliti, danas znam da sam uludo trošila misli. Sve što misliš da treba menjati, moraš kod sebe menjati. Drugima pomoći nema ako sami ne spoznaju. Ego je najgori životni saputnik, a ako mu dozvolimo da ovlada nama najebali smo (da, dobro ste pročitali..opsujem i ja, baš kao i vi) a Ego meni nije nepoznat, još se uvek s vremena na vreme borimo.

Neki ljudi ni sebi ni Egu mesta ne znaju.

Život je kao umetničko platno, grupa umetnika, udruženje pisaca, pijaca, bife, pozornica… Život je nekome životno delo, radosna avantura u kome mu On gore nametne da proživi i manje lepo i lepo, slomi ga, saplete, iskrvari, ali ne brinite – ti što krvare i dobiju razne usude, više nauče, bolnije se kroz opnu života probiju, ali porastu. I meni je On dao mnogo, nije da nije, ali dok sam se ljutila nisam mrdala sa mesta, nisam umela porasti do sopstva. Dok sam videla samo iz svog ugla, bez prihvatanja drugih i bez jednosti svemira, lomila sam krila samoj sebi i leteti nisam mogla, a samo On zna koliko sam napora ulagala da poletim.

Gledam danas gomilu jednu slomljenih krila, buzdovan Ega osta krvav. Šta vas boli u meni? Šta vam smeta kod mene? Koliko me ne možete pogledati i istinu reći? Sve to nije moje, vaše je. Što boli vas – potrebno vam je. Što smeta vam – naučite se. Kada me budete pogledali na kraju – gledaćete u sebe. Jer vi ste ja, a ja sam vi.

Usijane glave su kao usijane žice i limeni krovovi na kojima mačke zavijaju. Naučili su me davno da ne vidimo dok u nama gori ludilo. Na koliko ste stolica u stanju sedeti ne biste li sebe oprali, sebi se dopali, sebi prividno veći ispali? Na koliko ste mesta šuplji da procurite ka svom izvoru, a na koliko mudri da se istom okrenete i na svojim rupama pomolite, nešto više naučite?

Naučiti sebe najteže je.

Da vam kažem nešto, život je lep, jednostavan, poseban. Koliko od svega toga vidite i živite – zavisi od vas. Ako niste srećni, potražite razlog u sebi. Ako nemate para, zapitajte se gde ih trošite. Ako nemate partnera, možda vi prvo trebate postati idealan partner. Ako sudite drugima za njihov uspeh ili rad, možda baš to i sami priželjkujete. Ako sve shvatate lično, možda živite u očima sveta i ne volite sebe dovoljno.

I ja sam nekad na neki način bila vi. Smetalo mi je, bolelo me je, vređalo, gušilo, dovodilo do suza, ćutanja, bežanja, razočaranja…a onda kada je počelo da me boli dupe šta drugi misle, šta vi mislite, počela sam da uživam, verujem, smejem se, svoje vreme ne trošim nego pretačem, od svog života živim samo najbolje.
Pokušajte.

Najteže je pogledati sebe u oči, a dok u druge upireš prst seti se da su ostala četiri usmerena ka tebi.

Meni malo za sreću treba, a to malo previše je onima što ne umeju, ne vide, boje se, ne plivaju kroz oblake. Ja kad uronim, u sve uranjam. U život, reči, misli, strast, nežnosti, ludosti. Kad uronim ja od oblaka zagrizem koliko mi se dopadne i nastavim dalje. A ti?

Roniš li ili stojiš na ivici zemlje pitajući se kako do neba popeti se, kako zaplivati a ne udaviti se?

Vrediš koliko znaš i koliko slobode uživaš.
Biram da budem umetnica i živim po svom. Ne pripadam nikome, ničemu. Ne želim biti deo čopora gladnih i besnih, niti da me provlače kroz sito svojih merila oni koji žive u očima sveta a ne mrdaju dalje od svog Ega.
Moj mi je život mnogo zanimljiviji od vašeg.
Umetnik je kao vernikAko ne veruješ u sebe, sve, jednost, kako misliš verovati u druge, prihvatiti ih i poštovati? Ono što boli te u meni, nedostaje u tebi.

Vernici, pisci, umetnici, blogeri, pekari, lekari, svetski putnici…dao vam Bog svega što vam nedostaje a oči gladne vam vide oko sebe.

Writer