Ljudi su sve ono što smo i mi sami. Sve što u drugima možemo spoznati, postoji i u nama. 

Kroz osvrtanja na razne godine i iskustva koja sam sticala upoznavši različite karaktere ljudi, kulture i običaje, slobodno mogu reći da sam prepoznala toliko toga što sam nesvesno i svesno ponela sa sobom. Mnogo toga mi se ne dopada i drago mi je da sam prepoznala, ali mi se mnogo toga i dopada i raduje me neizmerno spoznaja da mogu u novim i lepim delovima sebe nesputano uživati.

Mi nismo ništa ni bolji, ni gori od drugih ljudi. Mi smo sve ono što odaberemo biti. 

Trebalo je proći nekoliko godina da bih shvatila kako nisu drugi ljudi zaslužni za moju sreću, dok ćeš ti to možda spoznati mnogo pre nego sam ja. Srećno na putu otkrivanja. Upoznala sam drugu stranu sebe koja mi je donela razdor, kidanje na više delova od kojih sam neke zauvek ostavila iza sebe, na ljubomoru, osećaj nemoći, ponekad nesigurnost, strah, izgubljenost u samoj sebi. Razdor je bila moja spremnost da prođem kroz tunel mraka uz osobe koje su oslikavale isti. Trebalo je mnogo da naučim da nije svako odraz mene same, da su samo neki delovi u njima ono što prepoznajem, otkrivam, što treba naučiti, usuditi se probati, možda zauvek osvestiti i odbaciti. Najteže je odbaciti deo sebe, veruj mi.

U trenutku kada sam mislila da sam napravila korak dalje, znala bih se vratiti izvoru. I krug bi krenuo ispočetka. Međutim, šta je početak? Ludilo da prihvatimo da možemo sami sve što želimo? Strah da kažemo nekome da nam nije potreban? Ispravnost u oku posmatrača?

Najgore je živeti u očima sveta.

Sve što se krije u nama, neko je već prošao, neko je već iskusio, omirisao, usudio se ili od istog pobegao. Vraćanje na početak samo je strah od nepoznatog, a uljuljkivanje u poznato pa makar bilo i čisto ludilo. Najteži korak je samo korak, sve iza njega je tek gomila mogućnosti koje se kriju u onome što prevazilazi razum, granice straha i očekivanja. Ne očekuj, ne boj se proći kroz svoje strahove i ne brini šta drugi misle.

Moji ožiljci me čine lepšom. Duša mi je ukrašena njima i ponosno diše lepotu života. 

Ne verujem u ljude, verujem u osećaj koji mi pruže. Verujem svom instinktu, onom pelceru koji smo svi dobili rođenjem. Ljudi su samo kap svemira, a šta se krije u ostatku to samo oni i Bog znaju. Da li će vam pokazati svoje pravo lice? Hoće li se usuditi biti ono što jesu? Hoće li pričati priču koja nema pokrića ili će stati pred vas goli, svoji, ranjivi i pokazati ožiljke koje nose?

Neće.

Ako ipak naiđete na takve koji su spremni biti toliko iskreni da vam cele sebe pokažu i nesebično u vama ogledaju se, onda znajte da ste naišli na dušu koja spada u 1% populacije svemira. I zahvalite se, jer zahvalnost čini da se što više njih ohrabri i prikaže, da bez maski i laži žive.

Nije sramota voleti svoje ožiljke. Sramota je kriti ih. Naučićeš i ti jednog dana da duša ume biti mnogo lepša prekrivena njima nego opsenama i tuđim očekivanjima. 

 
(Visited 92 times, 1 visits today)