Poverovala sam mu.
Onom delu bića koje u njemu samo ja vidim. Onom delu koje u meni posebnom svetlošću duše sija, preliva se preko rubova svesti i života.

Jesam. Ne žalim.

Ali znaš za čim žalim? Za delom sebe koji sa njim je postao drugačiji, koji natapan i ukaljan ostao je da gleda u daljinu čekajući da ga ugleda u izmaglici budućnosti za koju niko ne zna hoće li doći. A on? On negde za ruku vodi ko zna čiju decu i laže besomučno osmesima, rečima, pogledima.

Nemirne oči nikad mira naći neće. 

Poverovala sam im. Jednom davno i dovoljno za svu večnost. Toliko da me koštao dobrog dela duše, krvavih stopala i predjene daljine. Jebi ga, jesam i šta sad?

Poverovala sam mu još jednom misleći da je u oku suza žala, tuga daljina, briga nedodirnutih pegaza bedara. Nije bilo ničega. Praznina i odjek još praznijih reči, onih što bi me danas sramota bilo i napisati. Samo što danas u meni više svitaca svetli nego onog dana kada sam otišla.

U meni danas svetle spoznaje da čekati ne vredi, da se kajati takodje ne vredi, a da se oni koje volimo ne menjaju, samo se slika u nama, deo njihov u nama menja. Menja dok ne posivi, zauvek ne iščili. 

Bilo je tu i nekih prijatelja. Onih lažnih pomagača i sakupljača, igara, podmetanja, putovanja, usranih lekarskih izveštaja, suznih kidanja, a od mene na kraju dobiše samo ćutanja. 

Jer kada nekoga jednom zavoliš, taj neko tvoj je. Medjutim, ako ga nikad ne zavoliš, čiji je?
Čija sam, reci mi, dok u svojoj laži ko zna čije osmehe budiš?

 

odlomak iz romana “Put u središte duše” koji ću vam predstaviti do kraja 2018. godine

Writer