Svakog jutra možete me sresti kraj Rajne. Već nekoliko godina nisam vezana za office i počela sam voleti svoju slobodu. Kažu da je ona relativna, a ja verujem da je stvar izbora. Dok god nečemu robujemo, slobodni nismo. Nekad sam i sama robovala, ljubavi, očekivanjima, porodici, prijateljima, svojim strahovima. Danas više ne robujem, ali do izbora koje sam načinila trebalo je progutati mnogo suza, bola, naučiti kako otići od nekih ljudi, kako okrenuti leđa i reći – ne.

Malo je ljudi koji zaista cene svoj život.

Možda će ih sve manje i biti ako se nastavi sa tempom u koji smo uleteli, sa potrebom da se ima i bude zarad odraza u oku sveta, da se dokaže i prikaže zarad statusa i moći. U ovom tekstu neću vam pisati o ljubavi, o poslu, niti o moćnicima koje su do juče roditelji gurali i podržavali da bi im isti danas bacali par hiljada eura na sto ne bi li prepisali imovinu na njihova imena. Neću, ne brinite. Takvih ima na sve strane, a biće ih sve više, već vam rekoh.

Pisaću vam o vrednosti ponosa i sposobnosti da u oku zadržiš suzu dok ti neko krade ostatke života ili baca mrvice istog pod noge. Pisaću vam o osećanjima jednog čoveka čije ime ne znam i nikad saznati neću.

Svakog jutra možete me sresti kraj Rajne. Šetam, trčim, pijem kafu ili pišem, a sigurno što radim – dišem dušom sve ono što mnogi ni ne primete dok ih život ne natera na isto. Dišem slobodu, svež vazduh, spoznaje, mir, radost, sunce, vetar, rosu, miris uspomena i tragove leptirovih krila koja nose poruke iz prethodnih života. Dišem.

I ako ste pomislili “Lako je tebi…”, u pravu ste.

I ako ste pomislili “I ja bih šetao da mogu…”, opet ste u pravu.

Sve što mislite, u pravu ste.

Svakog jutra i on je tu. Čovek čije ime nikad neću saznati. Spava dok ja prelazim svoje prve minute i korake kraj reke i hvatam zalet udisaja svega onoga što mi tog dana sam Bog šalje na dar. Prođem kraj njega i svaki put me uhvati griža savesti što pijem kafu ili jedem susam ringe misleći se “Bože smiluj mu se, možda je gladan, možda mu je hladno, a ja sada jedem dok on spava.”. Možda ste i vi nekad slično pomislili ili vam se na putu neka misao saplela o svakodnevnicu beskućnika kraj koga ste prošli. Kažem, možda.

Dok ja svakim korakom pređem zacrtane mi udahe, on se polako budi, vidim ga često iz daljine kako vetri vreću za spavanje i presvlači se, a dok se vratim njega više nema. Jutros međutim, bio je tu. Sedeo je naslonjen na zid posmatrajući Rajnu. Tegla krastavaca i par čutki od jabuka možda ne biste primetili da ste odlučili skrenuti pogled prolazeći kraj njega. Meni su zastali u srcu kao zalogaj u grlu. Bilo je to prvi put da ga zatičem u povratku.

Prolazim ne uspevajući progutati svest koja mi se slomila u srcu koliko takvih na ovom svetu ima i odlučujem da se vratim. Vadim 10 eura iz novčanika i prilazim mu pitajući se kako početi, šta reći a ne uvrediti, kako i na koji najlepši način prevaliti preko srca taj zalogaj koji je zapeo.

“Dobro jutro…”, stojim ispred njega i stežem 10 eura u ruci kao da stežem sopstveni želudac. Ne gleda me, ne otpozdravlja.

“Nemojte se ljutiti zaista bih volela da vam ponudim ovih 10 eura da kupite doručak, kafu…znam da nije mnogo…”, pokušavam i samoj sebi sam smešna što se saplićem o reči dok u njegovim očima vidim suze. Suze ponosa.

Odmahuje glavom i govori, “Svejedno mi je.”

“Molim vas…od srca je.”, ali džabe mi srce i duša i ceo svet prokleti koji poznajem da bi se je*ao za tih 10 eura kada on odmahuje glavom, prekrštenih nogu, u plavim čarapama i uredno složenih čizama pored sebe.

Spuštam kraj njega novac i govorim jedva čujno “molim vas…”.

Odmahuje glavom ne pogledavši me. Očiju plavih i ponosnijih nego što sam srela u skorije vreme.

Zastajem nakon par minuta da saberem udahe i korake, posmatram plažu i osvrćući se gledam u njegovom pravcu. Zgužvao je novčanicu i bacio je u reku. U reku da odnese sve ono što novac, okrenuta glava, stegnuto srce, neizgovorene reči i ponos suznog oka ne može stati u čašicu jednog životnog susreta koji mi otvara tako bolnu spoznaju da nije sve ni u jebenom novcu, a da čak ni ravnoteža linije života ne bude ukazana svima.

Zašto?

Pa znam neke koji su od mene godinama bili u stanju uzeti, prodati, oteti, prokleto se bahatiti i nemilice trošiti kao da sutra ne postoji, dok znam i ove kojima ime nikada neću saznati, što pod mostom spavaju i jedu ko zna sa kog stabla ubrane jabuke, a odbijaju nešto sitno para koje bi im ugrejale stomak, jutro, na trenutak možda sprale ukus noći i sna.

Novac je papir. Ponos je karakter čoveka. Mnogima nedostaju oba.

Šta vama ovog jutra nedostaje, možda da se zahvalite u svojoj nesvesti pre nego se osvestite kroz prizmu nečijeg pogleda? Meni je ovo jutro donelo mogućnost da spoznam i jedne i druge, jer sam predugo davala onima kojima je trebalo reći ne, dok je ponos i sebe trebalo staviti na prvo i jedino mesto koje postoji.

Bili vi beskućnik pod mostom u Majncu, moćnik koji se dočepao love pa bi gradio vile i kule na grbači onih koji su nekad sa ponosom gledali u njega ili nemoćna majka koja radi od jutra do sutra ne bi li deci priuštila osnovno, setite se da ste nekad u nečijem pogledu, naručju, poslednjem dinaru, osmehu, brizi i reči dobili i karakter.

Šta ste od njega napravili u međuvremenu?

Best Selling Author & Energ. Therapist