Može ti se desiti mnogo toga, ali onaj trenutak buđenja koji nastupi, nikad ništa više neće zameniti. Smer života je smer kompasa tvog srca i samo ga ti možeš slediti i čuti.

Slušaj pažljivo. 

Postoje situacije u kojima se nađemo i pomislimo da nam nema izlaza, svet će se srušiti ili stati, da ostaćemo sami. Najčešće je ovo poslednje najbolje što bi nam se moglo desiti – ostati sam, ali kako obično biva nađu se tu neki kojima je misija da pomognu, odmognu, savetuju, tapšu po ramenu ili slede svaki korak. Da smo pametni (a najčešće nismo) rekli bismo im da odlepršaju odakle su došli i da nas ne zanima njihovo mišljenje, saveti i sl. Dopuštajući da se naša zagaravljena aura odomaći, dopuštamo i da slični nam ljudi kraj nas ostanu onoliko vremena koliko je potrebno buđenju da u nama pokrene procese.

Svaka je promena drugačija. 

Može biti bolno ostaviti posao, grad, zemlju, partnera, razboleti se ili propasti u poslu, ali i bol je različita u zavisnosti od osobe do osobe. Neko je drama queen, neko je tih u svojoj patnji, a nekome je potrebno imati rame za plakanje i još koju glavu koja bi mislila i analizirala datu situaciju. Sve što jesi, u redu je. Nikada se nemoj stideti niti odreći sebe i svojih procesa, makar bio sam u njima.

Nećeš uvek biti podržan i nećeš uvek pronaći prave reči u ljudima oko sebe. Nemoj im zameriti i nemoj se zatvarati bežeći i misleći da si ti pogrešan. Nisi. Nalaziš u se u procesu koji je samo tvoj i ljudi oko tebe ne moraju razumeti niti tvoju bol, tugu, sreću, odluke, rezove, žive rane, padove i uspone. Mnogi ti neće odobriti niti uspeh, niti neuspeh. Znaće bolje od tebe i uvek će pronaći prave reči kojima će ti pokazati ko su oni, ne ko si ti.

Manje govori, više slušaj. 

Kada sam ušla u proces velike promene u svom životu, mnogo sam govorila a malo slušala, zatim sam plakala, pa se zatvorila, da bih se prosula i potekla samoj sebi ka izvoru. Zvuči uvrnuto? Možda i jeste ako ti tako zvuči. To je bio moj put, moj način. Tek nakon nekog vremena naučila sam da zatvorim usta a otvorim srce i uši, da napokon naučim da ljude nije briga o meni/za mene i da su tu samo iz svojih razloga, radoznalosti, a da je jako mali broj zaista vrednih da za njih napravim mesta i dopustim im pratiti moj put promene, procesa i života.

Nemoj govoriti. Nemoj se truditi trošiti reči samo da bi tebi bilo lakše. Neće te čuti šta god rekao. Nemoj objašnjavati, niti vikati, nemoj lomiti rečima ono što je već slomljeno ili ne bi trebalo biti. Nemoj. Slušaj u tišini sve što ne izgovoriš i sve što ti ne izgovore i otkrićeš svet u bojama, jasnim porukama, znakovima, svet koji ćeš zavoleti kroz tišinu svog rasta. Svaki je rast bolan na svoj način. Možda će te boleti što ćutiš, ali ne brini, posle ćeš baš to voleti (najviše). Možda će te boleti što ćeš nekim ljudima u koje si verovao i za koje si mislio da tvoji su, voliš ih, trebati reći zbogom. Reci zbogom i ne osvrći se. Vraćanje istom povrediće te svaki put iznova na isti način, a rana koja je jednom otvorena otvoriće se uvek na istom mestu i produbiti. Znaš, na kraju vraćajući se izvoru svog bola možeš samo mrzeti i sebe i njega, a to ne želiš. Želiš da u tišini čuješ sve što ti nije rečeno, što ti dolazi, a na kraju u miru će otići i ono što bi možda mrzeo da si bio kukavica sam odbolovati svoje tuge.

Dopusti sebi da te boli, da se voliš. Dopusti sebi da budeš ti. 

Najteže je biti ono što jesi, ali kada jednom otkriješ koliko je svet nebitan i to da li imaš automobil, luksuzan ili mali stan prepun duše, da li ti je žena neka poznata faca ili ima bolju zadnjicu od kolegine žene, kada shvatiš da sreća nije imati sve, nego biti zadovoljan sa onim što imaš, otkrićeš i delove sebe koji su bili zagubljeni. Videćeš jasnije kada budeš gledao u sebe, ne izvan sebe. 

Dovoljan je jedan korak koji možeš svakog časa napraviti pa da ti život otvori divne šanse i nove prilike za koje nisi ni sanjao a postoje. Znaš li šta te deli od tog koraka? Ti. Samo ti stojiš sebi na putu. Ni prijatelji, ni loši poslovni izbori, ni partneri, ni zemlja u kojoj živiš, ni strahovi. Ti sam si sebi jedina prepreka, neprijatelj, jedini kamen spoticanja.

Kada sam odlučila da zanemarim šta drugi misle, da ostavim partnera koji nije bio u stanju da me isprati i prihvati onakvu kakva jesam, kada sam shvatila da tuđi problemi nisu moji, da je moje samo ono što dam i mislim, da moja misao kreira moje emocije a emocije postaju moj odraz u svetu u kom koračam, nešto se promenilo. Počela sam da pišem za sebe, da volim sebe, da slavim svaki dan kao da je jedini i poseban. Ono što je predstavljalo probleme postalo je daleka misao prošlost i nikad nije pripadalo meni, a moji su putevi doneli neke divne, nove ljude, više tišine, uživanja, putovanja koja mi obogaćuju dušu i daju mogućnost da radim i budem ono što jesam.

Da li je bolelo? Dok god se opireš samom sebi boleće te do kosti, do raspadanja. Kada se počneš ogledati u sebi, sekunda je dovoljna da ceo život postane prijatna i neponovljiva avantura.

Ukoliko želiš podeliti svoje razmišljanje na ovu temu, učini to u komentarima ispod. Radujem se da čujem više od tebe.

 

 

Writer