Kada na tebe udare s leđa, seti se da su samo na sebe udarili.
Prst upiru u tebe, ali upiru sve ostale prste u same sebe. Ne brini. Sve što kažu, vide, nije tvoje, njihovo je.
Desiće ti se da zalutaš nekim jezicima zlim koji ni sami ne znaju po kome bi opleli, sami se o sebe sapleli. Desiće ti se da izgubiš nešto energije, suza, živaca, možda kog prijatelja, ali manje je više, znaš to? Šta god izgubiš, nije ni trebalo biti tvoje duže nego li jeste. Pusti. Život se najbolje uči kada pustiš da sve ide kuda mu je namenjeno i kome.

Iza nekog ćoška budi spreman da natrčiš na ogorčenog starca kome je život prošao u jadikovci za snovima, propalim brakovima i impotentnim noćima. Taj će te susret možda oboriti na tren, poljuljati, možda i pločnik poljubiš od nasrtaja njegove zlobe i nevolje, ali ne zameri mu, pusti i njega. Ti si mu naišao kao odraz nečega davno prošlog što je i sam mogao biti. Gledajući tebe žaliće što nema decu, unučiće, što mu ženu zadovoljava neki usputni, bezimeni lik i što mu izmiču prilike hrabrosti, vedrosti, prijatnosti. Tužan je život bez života, zapamti.

U kafeu na kraju ulice poželećeš popiti kafu i odmoriti misli od napornog dana, a pred tobom ukazaće se siva i istrošena gospođa bez volje da radi, a sa još manje da kući pođe. Nećeš moći prepoznati šta nosi u sebi ali će ti duša zatreperiti nekim hladnim talasom dok budeš poručivao željenu kafu. Pazi, nemoj se iznenaditi kada uz kafu posluži ti praznu jamu nedostupnosti, bezličnosti. Ne upadaj kao u bezdan beznađa, jer nije ono tvoje ma koliko lepo posluženo bilo. Pusti i nju i njene praznine. Zahvali se, popij kafu i uživaj u spoznaji da bogat si za spoznaju više, za sloj sebe više.

A na putu do kuće imaćeš još par stanica sretanja. Grupu dece što batinaju sirotog dečaka kome iz ranca viri knjiga naučne fantastike, ženu u izlogu koja ti nudi telo deteta u masci, bogalja na uglu kome su roditelji odsekli nogu do kolena ne bi li zanimanje postalo profitabilnije i masu umornih, sivih lica bez naziranja duša.
Ne boj se.

Otkrivala sam i otkrivam i sama da su ljudi sve manje ljudi, a sve više senke istih. I ne marim, neka me i dodirnu, bar znam da živa sam, da duša u meni diše dok god ranjiva sam. Jer, nađi mi one koji nemaju rane, nemaju stope uprljane, nemaju priču po kojoj bi ne jedan nego sto i jedan roman moglo napisati. Nađi mi, a ja reći ću ti, oni života nemaju. Onda kad sve njih sretnem, dođe mi nekako mnogo lakše što samo živim, volim, sledim sebe i knjige pišem. Grešna sam, oprosti im.
Zato želim da se zahvalim svima koji su deo mog puta bili, jer sve što dali ste vaše je, sve što uzeli ste trebalo vam je. Ljudi se tako grade, tako postaju.
Da nam je bar svima postati ljudima. Da bar.

Osluškuj, prepoznaj, upusti se u igru prihvatanja, razumevanja, tihog posmatrača a vernog tragača. Dozvoli sebi da osetiš, zasuziš, krikneš, uprljaš, očistiš. Dozvoli, jer drugačije nećeš znati da i ti što te namerno povređuju daju od sebe najbolje, jer za drugo ne znaju.

 

photo by Ivana Bjelić

Best Selling Author & Energ. Therapist