Tužna je istina da se svetu nikada neće moći udovoljiti. Iz kog razloga upravo tome svi težimo i koji su motivi u nama da nas pokrenu zadovoljenju koje nikada neće naći ispunjenje? Sam Bog zna, a možda ni on.

U poslednja dva meseca spoznajem (a živim više od 30 godina) kroz određeni rad na tehnikama psihoterapije i spoznajama ljudi koje svakodnevno srećem i imam priliku slušati, da je najteže pronaći sebe u odrazu onih koji od nas očekuju da budemo sinovi, ćerke, snaje, sestre, zetovi. Da budemo nešto što se podrazumeva biti, što se očekuje od nas, jer njima je to prikladno, normalno, njihovo. Nije važno šta jesmo i ko smo, važno je očekivanje koje nam je dato onog trena kada smo stupili u nečiji život.
Od očekivanja se možete samo razboleti.

Hoćete da vam kažem kako izgleda čovek bez budućnosti i spoznaje sebe? Izgleda kao neko ko jurca za vizijama onih koji nisu u njegovoj koži, u njegovom telu, u njegovoj duši. Izgleda kao opsena samog sebe ne znajući na kraju ni ko je ni šta je. Izgleda kao neko kome se prikriva trag želja, vizija, kome je zabranjeno želeti, biti, disati slobodno. Izgleda kao neko ko nema prava na pomilovanje, promenu, odluku, želju i čežnju. Izgleda kao neko ko je odavno izgubio bitku.

I da, bitka će postati promašaj, bol, bolest, užas, ponos roditelja jer ste ostavili “pogrešnog” partnera/ku, jer ste se zaposlili gde ste želeli, jer ste napokon odlučili da radite kako želite (čitaj – kako oni žele). Počeće da vas boli u grudima, nestaće lep osećaj, potraga, potreba za snovima, a senka nekoga koga ste davno poznavali počeće da se vuče za vama kao pretnja i teret.

Treba li vama nečije očekivanje?
Treba li vama neko kome ćete večito ispunjavati želje, truditi se pomoći, biti od koristi, biti na ponos, biti neko i nešto što inače ne biste prirodno bili? Treba li vam neko da vam govori kako zna šta je bolje za vas, ko je bolji po vas, kako ste na pogrešnom putu i da vas svakodnevno maltretira pitanjima gde ste, šta ste i sa kim ste? Treba li vam neko da vas drži miljama daleko od vas samih, bez obzira koliko vam govori da vas voli, koliko vas podržava i veruje da zna šta je bolje po vas?
Ne treba vam.

Što pre shvatite da nikome nikada nećete biti dovoljno dobri ma koliko se trudili udovoljiti, koliko god se trudili da ustuknete korak ili dva, da pomognete, saslušate, da budete verzija dobrog sina ili dobre ćerke, pravog zeta ili prave snaje, koliko god se trudili da prepoznate sebe u njihovim pogledima, bićete izdani sopstvenim pokušajima i miljama daleko od pravog sebstva.
Kako mogu da vam kažem tako nešto? Mogu. Prošla sam, iskusila, oprobala se i nikad doskočila dovoljno do očekivanog. I nakon predugog puta shvatila – otkačiti sve jedino je rešenje.

Otkačiti sam u sebi dovoljno da svi kažu da si lud, da svi kažu da ne znaš šta radiš, da svi kažu da su isto to prošli, da svi kažu da su… ma ko ih j… šta oni kažu.

E vidiš, u toj je rečenici ključ.

Kada do nje dođeš, znaćeš da je svet nebitan, da su svi oko tebe nebitni, a da si ti jedino što vredi, za čega vredi živeti, boriti se, biti. Sebe slediti, sebi ugoditi, svoj svet uprkos svima izgraditi. U svom svetu zauvek biti jedini. I kada spoznaš da ono što te ispunjava ne mora sviđati se drugima, bićeš na jedinom, pravom putu. Putu nazad ka sebi.
Vera, nada, ljubav, upornost, iskrenost, momenti koje ti niko neće moći oduzeti, radost i izbori, sigurni koraci – putokazi su ti. Sledi ih i ne obaziri se. Znaš kako kažu?

Psi laju, karavani prolaze.

 

 

photo by Ivana Bjelić

Writer