PORASTEŠ NEKADA SEBI U DUŠU

by

Već neko vreme posmatram je sa balkona.

Samo što postavim sto za doručak i uzmem gutljaj kafe, pojavi se. Mršava, kose skupljene u elegantni, sedi čvor, onaj životni koji nosi tajne i mudrost, a izdaleka kao snoviđenje.

Preko puta zgrade nalazi se prostor za odlaganje smeća. Prostor koji je nekome smeće, nekome sve. Prostor u koji neko baca hranu razmaženih jer ne jedu isto dva dana za redom, niti podgrevaju jednom skuvano, onih što misle da je život dovoljno milosrdan prema svima da ne moraju brinuti hoće li neko ostati gladan ako oni bace zalogaj, dva, jaje ili pola šnicle. Nekome je taj prostor kuhinja života, nekome je mesto topline gde pronađu brižljivo spremljene kesice sa preostalom hranom od ručka – ne bačenom, samo uredno odloženom. Toplina ljudi koje ne sreću, a koji postoje.

Posmatram je dok ispijam vrelinu svog jutarnjeg napitka, životnih misli, odluka, previranja, uspomena, svega u sebi. Posmatram je i svaki put se pitam:

“Koja je tvoja priča? Šta li tebe tu dovodi svaki dan?”

Na momente izgleda mi kao gospodarica prostora, Haus Frau zgrade iza koje mogu posmatrati je. Neko ko proverava da li je sve u redu. Ne bi me čudilo, toga je mnogo u zemlji koju bih trebala zvati svojom, ali moja nikada neće biti kao što je moja ona koju sam ostavila tamo negde. Nisam sigurna da li me to ovog jutra vizija prevarila ili je samo maska vizije pala sa mnogim drugim maskama koje sam posmatrala poslednje dve godine.

Ništa nije bilo u redu, a na to ništa tako se lako navići kada zaboraviš na sve ono što znaš da je u redu.
Svi ljudi na vaš put dolaze sa jednim razlogom. Naučiti vas ono što ne znate ili u vama nije osvešteno do kraja, probuđeno do granice bola iza koje ćete porasti sami sebi pravo u dušu. I nakon tog rasta ništa više neće biti isto.

Može vam se učiniti da vam je užasno teško, da se sve u vama bori, kida, lomi, vrišti, ali verujte mi, osećaj ropstva u vama nije ništa sem vaše projekcije, lanaca koje držite i ne puštate. Pustićete ih. Ne brinite. Kada shvatite da ste naučili, da je bilo dosta. Kada vam prestane biti važno sve oko vas, a postane važno ono u vama, vaše. I sama sam prošla istim putem, iste lance vukla predugo, hranila tuđe komplekse tražeći mrve ljubavi i priznanja u onima koji iste nemaju ni za sebe same. Mogu vam svi govoriti kako je put kojim ste krenuli pogrešan, kako osoba kraj vas nije osoba za vas, koliko ste se promenili, šta ste sve u svom životu zanemarili ili izgubili, mogu oni tako u nedogled, ali dragi moji, tek kada se jednog jutra probudite i ugledate glad preko puta sebe kako vas u oči gleda a ne prepoznaje, kako u vama ne vidi ništa vaše, samo svoje, samo potrebe. Trgnućete se. Osvestiti. Pitati se:
“Otkud ja ovde?”

Nije bitno otkud vi tu, bitno je kuda i kako dalje. Bitan je trenutak spoznaje da dalje postoji, da lance koje držite ne trebate i ne morate držati.

Bacila sam ih. Smejući se toliko glasno i rušeći smehom zidine strahova koji su me okružili dok sam se držala iza njih i uplašila se rđe koja se lepila za ruke. Nije to bilo moje, bilo je samo deo mog puta.

I posmatram je preko šolje na kojoj piše “So don’t worry, be happy!”, a ona nesvesna ili bez brige o tome posmatra li je ko, uzima parče nečijeg obroka pravo iz gomile smeća. Lanci su udarili o beton sa takvim treskom da su mi suze na oči navrle. Suze buđenja, suze bola, suze radosti, suze božijih usuda, suze dve godine sebičnih pokušaja da naučim o ljubavi, sebe i druge, da promenim one koji se menjati trebaju svojom voljom. Odložih šolju. Odlučih je u oči pogledati.

“Dobro jutro!”, jedva izustih od suza koje mi se u grlu skupiše nakon što me hrabrost izdala spustivši se niz ulicu deset koraka do nje.

Dobro jutro. Ja samo bacam nešto., govori i posmatra me kako stojim zbunjena pred njom i suzdržavam suze da ne krenu. Ne znaš koja je ponosnija, koja se više pogledom u koju uprla. Plave oči, dubina i tišina, nema predaja i spoznaja. Nismo mnogo trebale reći jedna drugoj, razumele smo se.

Bacite slobodno. Ne ustručavajte se., govori mi dalje videvši da ja oklevam posmatrajući venčani i verenički prsten na njenoj ruci i pitajući se ima li i dalje nekoga kraj sebe.

“Nisam došla da bacim. Upravo sam kupila meso i hleb, nešto banana. Ima tu i nekih sitnica koje sam na brzinu spakovala.”, gledam je bojeći se da je ne uvredim, ne povredim, da u mom pogledu i gestu ne vidi nešto što će je naterati da ode.

Ne želite to?, začuđena je. Mene ne čudi zašto, jer zemlja koju bih trebala zvati svojom sve meri određenom mernom jedinicom. Sve. Uverila sam se na svojoj koži kada mi je jednog dana rečeno “Treba da delimo sve na pola, trebali smo napraviti ugovor ko će šta da plaća. Ja sam pogrešio što to nisam napravio odmah.”, i u toj spoznaji šamara me u meni ona dugo potiskivana snaga da sa previše prešla preko sebe, čineći onima koji toga nisu vredni.

“Ne. Ovo sam spakovala za vas. Mislim da možemo podeliti. Ima dovoljno i za mene.”

Oh, ali nemam sada novca kod sebe, morala bih do banke otići…; odjednom u njoj oprez, tuga, bol, ponos, sve. U njoj je toliko svega da bih pljunula u lice svima onima koje srećem a misle da imaju i znaju sve.

“Ovo je moj poklon za vas. Ne trebate mi platiti ništa. Želim da uzmete i želim Vam lep dan!”, rekla sam i pružila papirnu kesu sa hranom i ljubavlju.

Hvala Vam! Mnogo Vam hvala! Ne znam šta da kažem.

U jednom ruci držala je nečiji ostatak šnicle, u drugoj Caviar house kesu sa poklonima. Paradox života, zar ne? A ja? Otišla sam niz ulicu nazad u svoju zgradu, gušeći se u suzama i ponavljajući “Neka nam Bog svima pomogne. Nismo svesni koliko smo bahati i prokleti u svom neznanju.”

Dok sam se popela nazad na svoj balkon, ona je spakovala ulov za taj dan, sve spremila u luksuznu kesu i krenula na drugu stranu ulice. Sedi se čvor izgubio iza ugla, ali njen pogled je ostao. Zauvek. Ko zna ko je čekao na nju tog dana…

HAJDE DA PROMENIMO NEŠTO TI I JA, DANAS

podeli ovaj tekst sa svojim prijateljima
svesno kupuj i spremaj hranu, jer to što tebi ne znači ništa nekome je obrok za ceo dan i luksuz
spakuj ostatak ručka u plastičnu posudu, papirnu vrećicu i odnesi negde gde znaš da će pronaći duša kojoj je potreban
ako ti ne jedeš prezrelo voće, seti se da neko uopšte nije jeo voće u poslednjih nedelju/mesec dana
ako ti je dosadno i planiraš da pojedeš brdo grickalica, popiješ šećerne bombe od sokova i provedeš veče uz TV program, seti se da neko negde upravo sada nema krov nad glavom niti TV, a o grickalicama ni ne razmišlja. Novac koji bi potrošio na dosadu i razne nezdrave zanimacije, potroši kupujući obrok onima kojima je potreban.
tvoje stare patike i majice, jakne koje ti samo zauzimaju prostor negde u stanu sigurna sam nećeš više nositi, ali sam isto tako sigurna da neko hoće i biće ti zahvalan na tome
ne okreći glavu od onih koji prolaze kraj tebe bosi, gladni, smrznuti, ućutkani sistemom koji ih šuta sa jednog šaltera na drugi dok ih ne šutne na kraju na ulicu. Ne okreći glavu, jer sutra ćeš to možda biti ti! I zapamti, u tom pogledu videćeš više ponosa i ljubavi, poštovanja, nego li u ogledalu onih koje srećeš svakodnevno, a za njih činiš stvari koje ne bi trebao. Uverila sam se!

0

No Comments Yet.

Ostavite komentar