Sećam se da su tog jutra petlovi najlepše budili moj uspavani grad. Oblačila sam se nekom težinom ogrnuta i pitala “Kuda ja to sada trebam ići ako je ovo moj poslednji dan ovde, na poslu, u ovom stanu?” i kada sam sa par kapi onog mirisa vojvođanskog sna i parfema po kom bi me poznali dužinom celog sokaka do te žute zgrade dugogodišnjeg bivstvovanja, izletela iz kuće, nisam imala pojma da će biti ovako. Nisam ni slutila. Čika Cvećar na uglu, ruža za lep dan, stari Prevodilac malo dalje i najlepše starovremensko dobro jutro za damu tj. mene i par stotina koraka dalje svi oni ljudi sa kojima sam podelila i lepo i manje lepo. Nije mi trebao brzi voz, niti tramvaj u mom Somboru da bih negde stigla. Trebala je samo dobra volja i tih par koraka hoda koji se tu rodio i sazreo u nešto vrlo lično i posebno.

O da, bilo je jebeno teško, ali otišla sam ostavljajući sve nekom divnom sećanju, tek objavljenoj knjizi i roditeljima koji su sa strepnjom gledali negde gde ja još nisam mogla da pružim pogled.

***

Jutro u kome se rado sećam tih petlova je skoro svako jutro koje mi osvane ovde. U Nemačkoj. Voz je proleteo, ne prošao, mada mi Karenjina sve češće pada na pamet i njena sudbina dok stojim svaki put toliko blizu beloj liniji i gledam u šine čekajući da bar jednom uhvatim neki poznati odraz u tom vozu u kom se još ni jedna odraz nije uhvatio. Ovaj voz nije onaj iz mog detinjstva u kome sam imala svog dedu kapetana svih vozova, ovo je jedan od onih koje ne vidite kolikom brzinom seku vreme i misli. Vremeplov možda ka nekom boljem svetu?! Razbijač iluzija?! Sredstvo kojim ću otići u svoj prvi obilazak Frankfurta, u kome sam završila kada sam otišla?! Na vama je…

Nisam nikad verovala da ću živeti u Nemačkoj. Nisam to ni želela. Iskrena sam. Sanjala sam o Italiji, Francuskoj, raznim divnim ostrvima, ali o Nemačkoj nisam. Nikad nisam učila nemački jezik. Nikad nisam volela Nemce. Bili su mi grozni na prvi pogled. Odbojni, hladni i poprilično bez ukusa na prvu loptu kada sam ih sretala na svojim putovanjima kako izgubljeni tumaraju okolo i fotkaju, a dokolenice zategnute preko kolena vrište da budu skinute. Da, to sam mislila, to sam videla.

Flash back. Romer plac. Najlepši deo u Frankfurtu. Miriši mi na Firencu, ali nije. Moje jutro i kafa kod Italijana. Pokušavam da saberem utiske tek objavljenje knjige, promocija koje sam ostavila za sobom i divnih druženja sa ljudima koje neizmerno volim. Nedostaju mi. Svi! Ipak, otišla sam i verujem da sam uradila ispravnu stvar. Ponela sam kofer sa knjigama, snovima, puno srce svakakvog obrađenog i neobrađenog materijala, trnja i procepa, a pre svega ponela sam sebe. I ne, ne razumem ništa šta ljudi oko mene govore. Kao da sam na drugoj planeti. Nemam pojma da li ću ikada naučiti nemački jezik i zavoleti ga. Pokušaću, to je jedino što znam.

Prvi zadatak. Istraži, usvoji, nađi nešto i zavoli. Zadatak obavljen. Pronašla sam reku koja ima miris i boje, mostove koji vode ka muzejima, parkovima sa antičkim Bogovima, ka staroj literarnoj kući i Jevrejskom groblju. Može li bolje za početak? Zavoleh, odmah. Umirih kurs duše i prepolovih korak dajući šansu zemlji koja mi nikad nije bila na pameti. Vreme je da i ja popustim u nečemu. Uzeh notes koji sam dobila na poklon, sa grbom Firence i počeh da zapisujem svoje vizije, korake, želje i svoje prve impresije. Sećam se da sam napisala čudnu rečenicu “Svaki dan probaj da naučiš dve nove rečenice, da odbaciš jednu ciglu zida koji imaš oko sebe i ne zaboravi svog beskućnika.“ Sada znam da je rečenica bila na mestu. Mislim da još ima cigli u mom zidu, ali o tome ćemo na kraju, kada ih sve potrošim i odbacim. Moj beskućnik je živ, nasmejan kada me vidi, ali o njemu ću vam pisati u narednom tekstu…

Naučila sam u prvom zalogaju Nemačke, da je sve u nama samima. Da je naša vizija najvažnija stanica voza koji polazi tamo kuda nam je trebalo i treba biti. Nemci uopšte nisu hladni i bez ukusa. Naprotiv, naučih da prepoznajem jednostavnost kroz oko otvorenog srca, a umesto petlova, izjutra su me po Nideradu (kraj u kome sam živela) dočekivali zečevi koji su slobodno trčali na sve strane i ljubazan komšiluk iz celog sveta sliven u jednu ulicu koji rado pozdravlja “Guten Morgen, Hallo” mada me vide prvi put. Da ne poverujete u tako nešto, na samo 10 minuta od vreve i utrobe grada. Počela sam da nazirem put ispred sebe i da čitam znake pokraj njega učeći se novom jeziku i novoj kulturi.

(nastaviće se…)

Kolumna pisana za Wannabe magazine

Best Selling Author & Energ. Therapist