Ovih dana pitam se koliko smo zaista svesni života. Života u nama i oko nas.
Slušam snimke mog pok.dede gde mi priča o logoru, o nekim svojim traumama, o tome kako je proteran iz svog sela, kako su mu spalili kuću i mnoge druge priče. Slušam glas uz koji sam odrasla i spremam materijal za novu knjigu. Imam šta da slušam dok sam živa, jer me je naučio šta je život.
Ali uporedo slušam i život oko sebe.

Pitate li se nekad gde su nestali vaši mirisi detinjstva, slike topline, radosti, klikeri srećnih misli za poleteti?

Srela sam ljude koji su zaboravili odakle su potekli, ko su i šta bi trebalo živeti. Ljude koji nemaju priču i koji se srame svog porekla težeći biti reklama za brendirana imena. Naučila sam uz njih najvažniju lekciju života. Svako svoje mirise života iz kuće ponese. Neko lepe i tople, neko hladne i sebične. Ne možete naučiti nikoga koliko je lepo biti deo neke priče, nedeljom izjutra namirisati ljubav u vazduhu i uz rituale samo vama znane započeti dan. Možete podeliti, ugostiti, na kraju kada vidite da njima to ništa ne znači i odustati i produžiti dalje. Odustati ali ne od sebe. Vi živite po meri srca, širini duše i mirisu koji ste poneli učeni o ljubavi.

Gladni te gledaju ponosno u oči ne želeći pomoć dok kopaju po tuđem smeću. Bogati nemaju osećaja i svesti. Koliko je zaista bogatih ljudi na svetu Statistike kažu 7%. A znate li šta gledam još? Gledam ljude koji imaju dobre plate, krov nas glavom, zdravlje i besni su od nemoći da ispune život životom! Upadaju u dugove, klade se na kojekakve utakmice, dobijaju nervne slomove i glavobolje kada tim na koji su se kladili izgubi i prave dramu, a na frižider im se uhvatila paučina, ne znaju reći hvala i ne cene ono što imaju, jer se podrazumeva da imaju. Koriste ljude oko sebe kao da su stvari, ne poštuju svoje životne saputnike, uzimaju nemilice od njih pažnju, ljubav, vreme, novac, sve i prolaze kroz njih kao da ne postoje.

Gledam ljude koji se odriču života i žive laži zarad nekih funkcija, porodice koja to nije, auta koja voze, bundi koje im žene nose, prave decu koju ne vole i od koje beže, prave ih da zarobe žene u kućama i da imaju prostora za švaleracije, luksuzna putovanja, sve ono što bi trebalo davati porodici ako je vole, a očigledno mnogi ne vole.
Gledam i sve više ćutim.
Ćutim jer sam shvatila da me nije više briga za ljude bez osećaja, za igrače koji ušminkaju priču ne bi li ispali veći, bolje se prodali. Ćutim jer je danas toliko lako biti prodan, a toliko malo držati do svoje reči i sebe. Ćutim jer više nikada neću davati onima što imaju a ne umeju, nego onima koje ugledam kako po kontejnerima kopaju i sa toliko ljubavi i ponosa ti se obrate kada im ponudiš veknu hleba. Jer da, ta vekna je danas njihova, sutra će možda biti moja, a možda i tvoja i od njih možemo svi naučiti o ponosu koji se danas prelako proda za šaku ničega.
Ćutim jer sam naučila koliko malo se ceni kada si nekome podrška, veruješ u njega, deliš sa njim i poslednje parče hleba ako treba, gradiš od nemogućeg moguće i dozvoljavaš da tvoja suština ponekad postane zaborav. E vidite, ti što se bahate, nisu vredni trena vaše pažnje. Od*ebite ih fino da idu svojim putem i glavu gore.

Život se živi punim plućima i čisto do kraja. Ne treba vam neko da mu budete paravan, izgovor, prilika da preživi. Ne treba vam neko kome je na prvom mestu lova, fudbal, kladionica, ku*e sa sajtova i besne prilike kompleksa. Takvi ljudi nemaju ni sebi šta da ponude,  a ne vama.

Kompleksi se leče novcem, bredniranim stvarima, skupim torbama, satom na kome vrišti marka, cipelama koje ne stignete nositi. Duša se leči ljubavlju i verom.
Znate, jednom, verujući ljudskom biću prodala sam sve svoje vredno, verujući u ono što sam videla. Znate šta sam od toga dobila? Lekciju.

Verujem u život. Moj deda je svaki dan, više od 65 godina mojoj baki kupovao sladoled, išli su u šetnju zajedno, ručali uvek u isto vreme, a na kraju vezan od nemoći za krevet, ne znajući da je umrla, pitao nas je “Kako će ona sada sama dva dana u bolnici?”. Dva dana nakon toga više nije bila sama. Otišao je za njom. Umro je.

Pre nego umrete, na vama je čime ćete ispuniti život i sa kim ćete ga i na koji način deliti. O nemojte misliti da je neko dužan da vas trpi, gleda, čeka, plaća vaše dugove i pere vaše usrane gaće. Dužan je da vam kaže samo istinu, makar vam se ona najmanje od svega svidela. Ja bih vam rekla – Odjebite!, ako to zaista zaslužujete.

**** U tekstu gde nema zvezdica, nema ni potrebe za njima. Svima su nam poznate navedene reči i svi se njima služimo.

Writer