Mislila sam da ću vam pisati od početka, od samog mog dolaska u Nemačku, onako hronološki (školski) i jutros probudivši se negde pre svitanja, shvatim, nema šanse. To bi bilo jednako ludilu traženja knjiga od prve napisane da ih čitam tim redom. Pisaću vam po osećaju, trenutku, a vi ćete zajedno sa mnom napraviti puzzle pisane reči i mog osećaja kroz iskustva i lutanja.

Pre par meseci preselili smo se u Mainz.

Jednog dana moj životni saputnik i ja, otišli smo na kafu tamo, da vidimo kako izgleda, s obzirom da nije daleko od Frankfurta, da je neverovatno pominjan u raznim krugovima, a pre svega je Univerzitetski grad i poznat po literaturi i umetnosti. Moj osećaj kada sam kročila na pločnik koji odiše starim i podseća me na kuću? Neopisiv. Dotakneš tako nekad i samo dno, ali i samo drevno tlo života i znaš da si na pravom mestu, da tu pripadaš. Jednostavno je. Zaljubila sam se u Šilerov platz, u Gutenbergovu kuću muzej, u divne kaldrmom popločane starovekovne ulice koje podsećaju pomalo na Mletačku republiku, ali opet nisu ni u dodiru. A u samom srcu grada mir i tišina, toliko prisnih lokala, prelepih zdanja i Bogorodica na svakom koraku kao zaštitnik grada. Iznenadila sam se. Moja prva kafa u toj zbrci istorije i kulture iz mene je imulsivno izvukla reči: “Hoću ovde da živim!”

I eto me. Tu sam. Ostavljam tragove mainzerskim sokacima, lutam ulicama koje mirišu na tajne i pružaju vam osećaj kao da ste na moru. Miriši svaki kamen, a ljudi su toliko obični, toliko poznato lični da vam se u prolazu jednostavno javljaju i osmehnu kada ih pogledate. Pronašla sam nešto što pruža osećaj neverovatnog pripadanja i gde mogu slobodno da kažem da mi je dom i da ga gradim sa uživanjem. Nova etapa ostvarivanja je krenula upravo tu.

Sećam se da je bilo jutro, moj rođendan. Pila sam kafu i spremala se za tadašnji posao – za preživljavanje o kome ću vam pisati u narednom tekstu. I ušao je On u kuhinju. Čestitao mi je rođendan i pred mene stavio papir na kome je pisala adresa i bila slika kuće u Mainzu. Savršen trenutak. Posle je sve krenulo nekim svojim plovnim sistemom i kada smo se već preselili uveliko sam usvojila veći deo grada kao svoj.

Rekli su mi: “Nisi normalna. Mainz je mrtav grad. Frankfurt je mnogo veći, lepši. Šta ćeš tamo? Sva dešavanja su ovde?” Hmm… Iskreno? Mainz je sve samo ne mrtav. Istorijski gledano nije da ne lutaju duhovi svih mogućih kraljevskih pošasti i umetnika zalutalih vremenom da se pronađu i ostvare baš u njemu, a građevine kao spomenici, arhitektura kao zarobljena u vremenu, miru i tišini… nije da nije. Ali nije. Svako vidi ono što je u njemu, što sam nosi, čemu teži i kako se oseća. Nije jednom rečeno da je lepota u oku posmatrača. Življi je nego mnogi gradovi koje sam posetila i u kojima sam živela, a bilo ih je. Nisam baš bila dokona i sedela kući, nomad sam, rekoh već. Toliko je živ da mu ne treba da galami i buči, da bi privukao pažnju. Druga je pokrajina, druga kultura, za razliku od Hesena kome pripada Frankfurt i u kome sam se obrela došavši u Nemačku, smatram da je ovde ostalo nešto mistično, staro što retki osete, a još ređi mu se prepuste. Sve je stvar izbora. Ipak, kada na gomilu skupim sada sve ulice, trgove, divne lokale i male tratorije, vesele stanovnike ove moje dimenzije kako pijuckaju vino u smiraj dana obučeni u divne i jednostavne toalete, elegantni i zamišljeni, sve te divne čitače u starim Štrasebanovima (tramvajima) kako kao templari drže knjige u rukama, Rajnu koja miriši na poznato, a vaše, znam da nisam pogrešila.

Znate ono kad kažu „Jao sad će Exit, jedva čekam!“ ?

Prošle godine sam posetila Exit. Dobila sam karte na poklon, pozvala svoju kumu i rekla “Hajde da vidimo i mi kako to izgleda.” Iskreno ću vam reći da to iskustvo ne bih ponovila više nikada. Možete da mislite šta god želite, ali to gužvanje, taj ritam pucajućeg srca i ludnicu neiživljenosti slivenu u reku sveta sa svih strana, doživela sam kao novo i poslednje iskustvo te vrste. Smejale smo se. Gubile u silnoj gužvi, tražile, lutale, smrzle se čekajući da Urban izađe na binu, a do 6 ujutro smo uspele da se dočepamo kreveta. Zašto sam ovo sada spomenula? Tih dešavanja ima svuda, na sve strane. Znam, nisu Exit, ali zar moraju biti baš Exit Festival?! Ne razumem. Za iste te pare možete otići u Bavarsku na neki divan letnji festival. Možete otići na karneval u Veneciju, Firencu. Možete svake godine videti i doživeti nešto novo. Ja sam recimo više taj tip. Ovih dana u mainzerskim kuloarima prepričavaju se letnji dani i dešavanja sa ulica grada, kraj obale Rajne. Recimo sinoć.

Bier fest koji nije klasičan bier fest. Duž cele obale štandovi iz celog sveta, muzički bendovi, dobra klopa, a pre svega toliko neopterećuje opuštenog sveta koji nema potrebu za incidentima, nasmešeni, vrlo druželjubivi, nesagledivo okupljeni u toj običnoj večeri druženja i dobre energije. Ponese vas. Za svakog se nađe po nešto. Da li ste roker, da li ste više sentiš dama, nije bitno, pronaći ćete svoj kutak. I ono što je meni posebno ostalo primetno, nećete otići posle takve jedne noći ili celog dana, umorni i slomljeni, prljavi i izubijani, već nasmešeni, relaksirani i puni dobre vibracije. Ne zvuči loše zar ne? To je samo moj osećaj, moje mišljenje, ne mora biti i vaše, ali možete da probate nešto novo neki put. Jer Exit je kult, poštujem, neka ga još vekovima, ali putujte malo, za iste pare ili manje videćete više. Svaki dan se dešava negde u svetu nešto novo, da ne kažem samo u ovom mom divnom, malom Mainzu. Zamislite koliko bi vam života trebalo da sve to ispratite i obiđete? Napravite plan bez plana i pokušajte. Od sada ću i ja tako vama da prenosim neplansko planski svoje utiske. Nije Exit ceo svet, tek je tačka u tom svetu koji je pred vama.

Čitaćete još…

Kolumna pisana za Wannabe magazine

Writer