Šta drugi misle o vama i vašem životu? Koga briga što oni misle!

Nemam recept za sreću koji vam mogu podeliti, niti je nekome do sada (a da ga ja znam) uspelo napraviti pravu meru svega. Nekako je postalo popularno od devedesetih na ovamo, da su svi nesretni, u usponima retkim, ali padovima čestim.

Onda se dogodila era ‘koučinga’ i svi su postali prosvetljeni, veliki, mudri, svako je imao nešto za reći, zapisati, a mi što pišemo celog svog života ispadosmo smešni.

Sećam se jedne M., znale smo crpiti energiju jedna drugoj. Sigurna sam da je bilo uzajamno sapatništvo, mada sam tad bila uverena da samo ona mene cedi.

Evoluiraš s godinama, ma čuj s’ godinama! Evoluiraš sekundama! 

Dođe skoro pa kao zamena za ovulaciju, koju danas svi umetno na nesreću izazivaju. Ne znam odakle mi metafora, ne pitajte.

Ta M., u vreme sapatništva, solila mi je pamet kako trebam pisati više happy misli, kako nije dobro biti nesretan i pokazati da jesi kada jesi. A meni je išla na k. jer je bila nesretnija i od mene i od pola Srbije zajedno, ali je znala nešto što ja nisam – glumiti prosvetljenost.

Danas mi je sve to jako simpatično, jer pišem evo Anima Healing dnevnik i vraćam se kroz period rasta koji ne merim sekundama, već godinama, a ujedno i svim onim što sam na tom putu rasta sretala, čega sam se nauživala, a čega nisam nikada.

M. je samo nesretna devojka, karmički orobljena, koja ne dozvoljava da joj se život dogodi, a života toliko oko nje/ nas, da mi je naprosto žao.

Izgubile smo kontakt. 

Namerno.

U mom rastu (koji traje i dalje), otkrila sam da je nekad bespotrebno objašnjavati ljudima da ti ne prijaju, da ne možeš satima slušati o glupostima, da ne možeš dangubiti odgovarajući na poruke svake sekunde i da nisi penzionerka koja dokono kad ne čuva unučiće piše samoinicijativno svojim imaginarnim prijateljima. Naravno, nemam ja ništa protiv, samo primećujem.

Da sam penzionerka, bila bih na nekom ludom putovanju svog života i smejala se punog srca!  

Nisam penzionerka, ali sam na putovanju koje sam sebi poklonila, onom životnom i divnom.

Dala sam otkaz, pre više od dve godine. Promenila sve u svom životu i bila s*ebana do bola prve dve godine, možda godinu dana, realno. Bila sam uverena da sam pogrešila, da nije to moja šoljica čaja, da neću nikad naći sebe i otkriti šta je to što je moja svrha, mada sam celog svog života znala svoju svrhu – pisati.

Put je bio predug.

Odbaciti kožu svesti starih obrazaca isto je kao da na živo operišete slepo crevo i još sve to gledate, radite sami, a znate da morate uraditi jer vam život ovisi o tome.

    

E uradih eto! 

Mnogi su mi rekli da nisam normalna. Razvela sam se posle osam godina braka. Pojeli su me živu, pojela sam se i sama živa od krivice koju su mi više drugi izazivali nego što je bilo potrebe za njom. On i ja, odrasli u različitim smerovima, a ostali najbolji prijatelji. Može li bolje od toga? Nikome ništa nije bilo jasno, a nama je sve bilo savršeno jasno i onog trenutka kada sam odstranila svaki deo koji je boleo, slepo crevo izvađeno, rana ušivena i možda ne precizno i naravno uz obavezan ožiljak života (ali kakav je to život bez ožiljaka?),

shvatila sam da je vreme da rastem još dalje i da svima kažem odjebite. Eto, narodski rečeno, mada ga i mnoga književna djela usvajaju i priznaju jer je lekovito. 

Život nije priručnik koji se primjenjuje, čita i deli među prijateljima. Kada to budete shvatili možda nešto i napravite od svog života.

Život nije potreba da se objašnjavate rodbini, prijateljima i onima što to nikad nisu bili.

Život nije da trpite i tolerišete kada vam kum kaže “Neću biti kod kuće, za mene nije prihvatljivo da dođeš s novim partnerom.” 

Ma pazi molim te, hahahaha. Zahvališ se i zatvoriš vrata, spakuješ paketiće u neku od kutija čekanja kada će sami doći po njih, jer svi dođu, kad tad, i nastaviš dalje svojim putem onako kako je jedino ispravno i moguće.

Da se mi razumemo, nisam ja gadljiva na život, niti na ono što on donese i odnese. Imam ja dobar želudac, a ukus mi je istančan. Volim kulturu, istoriju, muzeje i crkve u podne radnim danom jer tad nikog nema, a nedeljom ne idem – tad svi idu, da bi bili viđeni, u uštirkanim košuljama i sa grehom za pojasom.

Ne stidim se svojih greha, pa ne bih bila ovakva kakva jesam da ih nemam. Volim knjige više nego ‘hleba jesti’, a pišem tako da ma što ko rekao, ipak se vrati da me pročita makar još jednom. Znam.

Ne gadim se prosjaka na ulici i volim popričati sa njima, rukujem se, posedim na uglu i pitam kako su, ali volim i finu haljinu od svile i parfem sa tragom bergamota.

Ne patim od lomatanja na štiklama kao moje prijateljice i poznanice, više volim ići bosa i ne volim klubove, volim sedeti kraj reke, još ako mogu umočiti noge i baciti kamenčiće, kud ćeš bolje.

Znate li zašto vam ovo pišem?

Svi nešto želite, svi nečemu težite i nešto čekate. Večito čekanje da stigne kočija sa odgovarajućim brojem i kočijašem.

Ja ne čekam. Naučio me je moj rez, put, odlazak, boravak, razvod, lažni prijatelji i oni koji su ispali prijatelji, knjige, moj prvi roman pre 3 godine pisan krvlju i suzama, ma naučila sam se eto padajući i ustajući, da ne vredi plakati, ali da i ako plačeš nešto ispadne na kraju (sjajan roman), da ne vredi čekati i da se ne vredi bojati i objašnjavati.

Sama vozim svoje kočije i ne čekam trenutak, kreiram ga kako mi je volja, a onima što me ne mogu pratiti obično smetam i žele mi soliti pamet. Od slanih stvari života prihvatam samo more na telu, u kosi, suze na obrazima i nečiji jezik kako ih žudno ispija. Druge slane specijalitete preskačem. I vi biste trebali.

Kad nešto želim, napravim celi Univerzum, svoj lični i gradim, gradim, dok ne izgradim. I ne kajem se vremena i truda, nisam lenja i bahata i ne čekam da mi neko nešto baci pred noge. Ne cenim lenjost i bahatost niti one što propovedaju svrhu i duh u smislu života, a ne mrdaju guzicu čekajući kočije koje će neko drugi da vozi za njih. Ne ide to tako dragi moji…

Niste srećni u svom životu? Promenite ga.

Birajte ko vas okružuje, šta jedete, šta mislite, gde spavate i šta je to čemu težite. Pazite, možda vam se i ostvari…

I ne zaboravite jednu stvar, sve što radite, a da nije deo vašeg srca, da vas ne čini nasmejanima i srećnima, ne isplati se, a može proći mnogo života dok se vaša duša seti da joj je vreme otići dalje, slobodna i razigrana…

Writer