Otopila se i duša, a kamoli beton. Znam, niste nigde otišli, čujem da se propagira letovanje u rodnoj nam Srbiji. Nisam za te varijante i ako negde, ma bilo gde, možete, samo napred, zabacite udicu, nakrivite šešir, uhvatite dobar vetar i viva la Sommer.

Ni ja nikud nisam otišla, nikud dalje od Nemačke ovog puta. Kažu ovo leto mora da se provede radno (neko će da radi, neko će da uči), a rad u svim oblicima je više nego koristan ako vas na kraju istog nagrade ili sami sebe nagradite. Moj cilj je B1 diploma nemačkog jezika, tako da mi nema leta negde na pustom ostrvu, a moj life partner mora da radi dok ne dobije novi ugovor… Tako vam to ide u uređenoj zemlji, pa se vi zapitajte sada. Ako nemate decu, odmah da vam saopštim, godišnji možete dobiti početkom leta ili krajem leta, nikako u jeku sezone, jer tad idu ovi što imaju decu. Nije da mi smeta, ja ne idem svakako, nego samo vam kažem. I tom prilikom eto, odlučih da poklonim sebi svo vreme ovog leta i da pored nauke uživam u čarima (meni nikako lokalnog, jer sam i sama stranac i nova ovde) zadovoljstva kraj reke.

Moj prijatelj Vekac na moj poziv: “Hajde, idemo na Rajnu da se kupamo!”, gleda u mene sablaznut i kaže: “Ma ko se još kupa u Rajni, jesi li ti poludela?!”. Ništa mi nije jasno.

“Zašto se ne bih kupala u Rajni?”, pitam ga poprilično zbunjena, a on mi daje jedan logičan odgovor.

Nemačka je savršena zemlja, hemijski vrlo razvijena, a samim tim možeš misliti šta puštaju sve u svoje reke i ti bi da se kupamo tamo?! Mora da si luda.“

Hmm… Nisam luda. On je u pravu, ali ako ćemo tako, kod nas u rekama plutaju mrtve krave, niko se ne trudi da očuva prirodnu sredinu, a sam moj rodni Sombor eto, kad pomislim, ima onaj divni kanal na kom smo svi odrasli, kupali se, izvlačili zmije belouške, igrali se i ganjali po Štrandu i jedva čekali leto da možemo da se smočimo i družimo. Sada mi se čini poprilično zapuštenim i ne više kao pre. Iskreno, imam dobre prijatelje koji vole ronjenje, bave se očuvanjem sredine, itd, ujedno su i pecaroši kao i ja sama, ali i dalje mislim da je zapušteno, da se ne vodi računa, a nije tačno da ne može. I onda, da li je neka razlika hoću li sresti mrtvu kravu ili ću proplivati kroz neki fini hemijski otpad i koja je šteta veća ako i jedno i drugo utiče na sve nas?! Nisam sigurna da li ste me razumeli…

Uputismo se mi pre neki (vreli) dan na Rajnu. Ljudi moji miline. Čika Bo, moj komšija Francuz koji ne zna na francuskom ništa da kaže, a ceo svoj život živi u Majncu, ulaz pored mog, preporučio nam je lokalno kupalište Ingelheim. Nije daleko, plaža obećava, a mi željni da se skvasimo i napokon doživimo leto za koje je opšte poznato, da bar u Nemačkoj traje izuzetno kratko. Plaža, uvala sa brvnarom koja podseća na PIK u Somboru, eto, lokalci sa decom i svojim domaćim ljubimcima (ne kravama, nego psima), a voda kao bara, nema razlike od naših lokalnih bara. Za moj ukus izuzetno plitko za plivanje, a glina previše meka pa kad ugacate u vodu pitate se da li je to živo blato pod vama i ima li vam spasa ili nema. Provedosmo pola dana, uz kafu, brčkanje u dugačkom plićaku, lekovitom blatu i sa razdraganim kučićima koji imaju sva bogovetna prava kao i ljudi (nije da ih ne volim, ali smatram da mora biti neke granice i da kuče ne može biti na prvom mestu gde ima malih beba, ljudi kojima treba mir da čitaju knjigu i odmaraju se)… I nakon nekog vremena odlučismo da potražimo neku drugu plažu ili bazen. Meni ipak treba da zamahnem rukama kroz reku i da se pružim na leđa dok me voda nosi, a ne da balansiram kroz mulj i pazim da ne zgazim neko kuče.

Centar Majnca i Rajna. Neki grilaju, neki bacaju frizbi. Trče i kučići ali pristojno kraj svojih vlasnika. A ja kao da nikad nisam videla reku i peščanu plažu pod hladom drveća. I ne, nije to neka rečica i rukavac već prava, pravcata Rajna i brodovi svako malo prođu njenim tokom i dobace vam divne velike valove, a pod prstima i stopalima meki pesak, nema trave, nema ničega da vam se petlja oko nogu… Voda kao izmišljena, a ta hemija koju eto savršeni Nemci puštaju u Rajnu ako je i bila tamo, neka je, ja joj nisam smetala, a nije ni ona meni… Pružila sam se na leđa i moje leto je napokon počelo. Tok malo brži, a voda osvežavajuće prijatna i prosto omamljujuća. Meni duša odmah puna, samo da se bacim u vodu… a u plićaku bebe puze, prskaju i ciče od sreće. Pa kad mogu one i roditelji u grupama dovode decu, a Rajna miriši na nešto davno i poznato, na detinjstvo, onda što ne bi mogli i svi mi ostali?!

Nisam pobornik hemije, niti zagađivanja sredine, volim otići i na bazen, i odlazim evo već neko vreme…pisaću vam o tome, ali da se ne lažemo i u taj bazen svi pišaju, pljuju, a voda se “kao” čisti kroz filtere, pa sad ne verujem baš da su ti filteri toliko efikasni da sve te mokraćne bakterije i želučane koje izbacite iz sebe profilterišu da vam bude čisto kao kada mama bebi sprema kupku…ako je tako, neka vam bude, ali sam ipak više za dobru staru reku i njeno očuvanje, brzi tok i hladnu vodu, pesak i alge, ribice koje štipkaju za noge…

Leto je najlepše a najkraće u godini, pa zašto onda sedeti kraj vode ako se možete kupati, zašto onda sedeti kraj računara i igrati neke smešno grozne igrice, zašto nositi štikle i patike, kad možete plivati, biti bosi, mokri, slani ili slatki od vode, pozdraviti ribice u prolazu i napuniti baterije… Jer voda odnosi – znate to, zar ne? Mislim na sve ono loše, naše misli, naše strahove, naše odluke, naše poraze, bolesti i lomove… Voda odmara, leči i hrani.

Šta čekate?!

Kolumna pisana za Wannabe magazine

Writer