Sećam se da sam jedno jutro rešila “Idem da upišem kurs, moram da naučim jezik.” Volkshohnschule i veliki hol prepun stranaca. Ne znam ni gde sam dišla, ni koga trebam potražiti, ni da li uopšte trebam. Uzela sam broj u gomili koja jednako izgubljeno gleda oko sebe kao i ja i stegnuto u šaci drži papirić čekajući svoj red. Sreća pa piše na engleskom gde je šta pa da mogu da se snađem. Znam šta hoću, ali ne znam koji je postupak. Naučiću u hodu. Kao i sve ostalo. Smešno mi je u isto vreme. Nedavno sam stajala pred stotinjak ljudi i ogolila sebe svojim rečima, a sada da mi barijera bude neznanje nemačkog jezika. Neće. Tako sam odlučila, tako će i biti.

Test provere znanja. Ma kog znanja?! Pa ja nikad nisam učila nemački jezik. Hvatala sam poslednjih par meseci na ulici po koju, u kući, na TV u uz kanale koje su mi svi preporučili „Samo gledaj nemačke serije i filmove, tako ćeš naučiti.“. Ma nije valjda. Što sam ih više gledala to sam bila zbunjenija i sve mi je delovalo složenije to buduće učenje jezika. A oduvek sam volela strane jezike i onu parolu staru, narodnu KOLIKO JEZIKA GOVORIŠ, TOLIKO VREDIŠ. Hmm… zbunjena pratim ženu u slušaonu prepunu Kineza, Španaca i ko zna koga sve. Dobijam test iz 3 dela. A1, A2, B1. Treba da odradim prvi koji se sastoji od 60 pitanja i jednog dela gde slušam komunikaciju između dve osobe i posle pišem sastav svojim rečima. Ma kojim rečima?! Došlo mi je da se smejem. Ipak, hajde da vidimo gde sam. A1 i samo dva pogrešna odgovora. Pa kako to?! Mora da je neka greška, ja i dalje ne znam ništa, mislim se u sebi. Uzimam test, sledi mi intervju sa čikom u uglu koji strpljivim osmehom kaže na nemačkom „Izvolite, sedite.“ Još ga i razumem. Zahvalim se i on pred mene stavlja novi papir. Pet rečenica a u svakoj nedostaje reč. Znam to. Pa to je lako. Popunim, on se smeška i kaže mi na nemačkom ono što ne razumem, da bi mi posle ponovio na engleskom. Nudi mi kurs, nudi kada da počnem, ja klimam glavom, a mislim se u šta sam to uletela, još mi se i dopada. I čujem sebe kako mu tražim intenzivni da imam što više časova i što više testova. Mora da sam i ja luda. On klima glavom uz neskinuti osmeh i daje mi ‘recept’ za novu školu.

Eto me. Učionica u školi koju sam pronašla uz pomoć navigacije na telefonu. U srcu Frankfurta, odmah iza Zeil zone. Hrpa studentarije, radnika, svi smo isti, deli nas samo geografska širina i dužina sa koje smo potekli. Velika tabla, prepuna naših imena i imena profesora, učionice, pa se ti nađi u toj zbrci. Na nemačkom naravno sve piše, pa nisu ludi da vam napišu na srpskom, engleskom, slovenačkom… moja grupa je baš simpatična. Šarena. Malo dalje od mene sedi Milan iz Beograda, a do njega Boris iz Vranja. Između nas sedi Javuz. Došao je iz Tunisa. Ima širok osmeh, fali mu još zlatan zub. Pravi je trgovac, vidiš mu po pogledu, manirima… tu je i Godžid iz Indije, Friday iz Gane, Barbara iz Poljske, Roberto je stigao iz Rumunije, a Kristof iz Belgije. Bože koliko nas je! Ne bih vam mogla ni nabrojati sada sve po redu koliko nas je bilo. I zanimljiva dama po imenu Ren Stainek. Profesorka. Došla je ‘aus Polen’ davnih godina, u glumačkoj trupi. Završila je nemački jezik i književnost. Smešna je i posebna. Divim joj se. Sve što danas znam, znam zahvaljujući njoj, a njeni časovi i njena predavanja su nešto najbolje što sam do sada doživela (neka mi oproste svi profesori). Nema ni jednog drugog jezika osim nemačkog. Nema veze što ne zna niko ništa ili tek po koju. Krećemo od nule. Svi. i smešno je. I tužno na momente. Školovani ljudi, odavno u poodmaklim godinama ili u nekim u kojima se tek zagrize jabuka života, a svi kao đaci prvaci sedimo i slušamo je kako se predstavlja i uči nas da i mi uradimo isto… i eto me, govorim ko sam, odakle sam, čime se bavim, koliko imam godina, sve na nemačkom. Euforija i dobar osećaj dok se vraćam šetnjom kraj Majne u Niderad. Verujem sada da sam uradila odličnu stvar.

Prvi stepen je prošao. Položila. Bez testa. Svaka mi čast. Ali i dalje ne govorim?! Šta je to sa mnom. Objašnjavam Milanu između časova i sve znam, se razumem, uživam u predavanjima. Ipak, ne govorim i ljuti me to. Sve bih odmah kako moj muž kaže. Kao da se može preskočiti jedan deo i odmah progovoriti tečno. Ne može. Znam to sada i ja. Ipak, htela bih nešto i da radim dok učim jezik, kažu da je tako lakše naučiti, brže. A šta da radim kada ne znam dovoljno dobro da bih mogla da radim u struci ili da pišem blogove na nemačkom. Koja komedija! Odlučim da vežbam tako što ću da se upuštam u interakcije sa ljudima po gradu, u banci, prodavnici, u pošti, pekari… pa kako god ispalo.

I eto me… bože koliko samo puta sam izrekla rečenicu stavljajući glagol na svako mesto u rečenici osim na kraj. I tek kada bih izgovorila shvatila bih gde grešim. Ipak, razumeli su me, a niko me nije čudno pogledao. Dobar osećaj za podstrek daljeg učenja.

I učim, non stop. U početku je bilo naučene fraze iskoristiti u svakoj prilici. ‘Bože ali ništa ih ne razumem.’ ‘Kako će ovo teći ako ja ništa ne kačim sem po koje reči?’ I jedno jutro eto me, idem sa prijateljem na kafu u obližnji restoran brod na Majni. Prelepo mesto, zavučeno, mirno, preporučljivo svima otvorene duše i potrebe za tišinom u sred vreve velegrada. Na klupi sedi Godžid, kolega iz škole. Pozdravljamo se, a on me pita na savršenom engleskom kako sam, šta radim. I čujem sebe kako izgovaram na nemačkom svoj odgovor da sam dobro i da idem na kafu sa prijateljem u obližnji lokal na reci. On me gleda šokiran i zbunjen, a ja prolazim dalje i polako mi dopire do svesti dok čujem prijatelja kraj sebe kako kaže ‘Upravo si mu odgovorila na nemačkom. Zbunila si ga.’ I sama sam bila zbunjena. Prvo otkriće dobrog osećaja da mi se nemački polako uvukao pod kožu, u misli. A onda je nastao haos. Počela sam da mešam engleski i nemački. Do tad savršeni engleski počeo je da liči na neki novi jezik. Sve više nemačkih reči, sve više odgovora na nemačkom, nesvesno i bez kontrole, kao da mi je neko otkinuo par reči iz glave i ubacio u sistem druge. Počela sam samoj sebi da se smejem, jer zaista je bilo smešno. Doduše smešno je i dalje. I dalje zaprtljam na sada više nemačko engleskom, pa se smejemo i sagovornik i ja, ali se razumemo. Prednost moje zbunjenosti je bila ta što sam počela da razumem skoro 90% jezika i bila ponosna na sebe što u Štrasebanu sedim i slušam dve devojke kako razgovaraju. Osećala sam se kao voajer na neki čudan način. Mogla sam da prisluškujem druge ljude i da razaznajem o čemu govore. Osećaj sjajan.

Još niste naučili taj jezik koji vam se negde ispreči uvek na putu, u poslu, u komunikaciji dok rezervišete svoj let ka nekoj dalekoj destinaciji?! A šta tačno čekate? Možda je on tu negde u vama i leži vam savršeno, samo još to niste otkrili. Ja još uvek bogami otkrivam i svaki put se sve više iznenadim. Sledeće sedmice imam važan razgovor za posao. Toliko sam u zbrci sama sa sobom, a opet, kada pogledam sebe danas, pa sebe pre mesec dana i pre 5 meseci itd., dobro je da taj razgovor nije došao ranije. Ko zna šta bi tu sve bilo, a ovako, već znam i čujem sebe, a vi mi poželite sreću. Javiću vam kako je prošlo….

Kolumna pisana za Wannabe magazine

Writer