Februar je.

Pišem uveliko novu knjigu i uporedo učim jezik. Kurs je sjajan, ljudi još bolji, a druženje kao nikad pre. Osećam se ponekad kao da sam na drugoj planeti, ukoračila u drugi život, među neke nove stranice koje tek trebam da ispišem a radim to nesvesno. Ipak, nedostaje mi moja rutina odlazaka na posao, moja kancelarija, moji prijatelji…

Jedno veče dolazim kući sa predavanja i dočekuje me saznanje da jedan naš čovek ima malu firmu i da bih eto uz kurs mogla ipak nešto i da radim. Zanimljiv je osećaj odjednom. Euforija kao da idem ne znam kuda… posao nije ni bitan, a ni to koliko se može zaraditi preko njega. Bitno je kako, na koji način i ko su ljudi koji vam daju posao, a ko su ljudi koji rade za te neke ‘naše’.

Odmah ću da kažem da me nacionalnost ne interesuje. Više se oni trzaju nego mi, a ja sam učena da su ljudi ljudi koliko god to dosledno slede i poštuju, kako sebe tako i druge. Za te neke ‘naše’ ne smatram samo one što su odavno dojahali u ovu Obećanu zemlju Nemačku i uhvatili se nekog baumštelskog posla, obrnuli kintu i onda pootvarali sitne geverbe firme (privatne delatnosti koje se ovde dosta razlikuju nego u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni…) i našli dobar i isplativ način kako da se unovče zahvaljujući (e sad ću istaći) našim ljudima. I tako i ja upadoh u jedan sistem.. Ime mu priliči i dostojno neka ga nosi. Pravi je vrebac i istaći ću opet, nije naš niti će ikad biti. Jer svi ljudi koji su došli ovamo, koji su krenuli sa namerom da nešto u svom životu promene, učine bolje za svoju decu i zarade za goli život, ili jednostavno pobegnu od nesreće, bede, loših ljudi, pogrešnih ljubavi, zadrtog Vučićevog sistema ili Kolindinih obećanja, svi su oni zaslužili jednaku šansu. Da li su to dobili zaista ili su na teži način naučili da se u Nemačkoj moraš osloniti sam na sebe, verovati samo sebi, naučiti da svu svoju borbenost utrostručiš i gaziš preko svih da bi sebe sačuvao?! Hmm…

Reći ću vam ovako. Vi ste samo dobra prilika da preko vaših leđa zarade dobru kintu. Vi nikad nećete znati kolika je ta kinta, osim ako vam logika ne proradi u poslednjem trenu i ne shvatite da ste magarac u magli koji dobija smešnu satnicu od 8,5 ili 9 € dok gospoda ‘vrepci na ljude’ skidaju zlatnim kašikama kajmak i smatraju da ste njihovi robovi, doslovno. Nećete biti prijavljeni na penziono i zdravstveno, to odmah da vam kažem. Teraće vas do iznemoglosti da otvorite svoj geverbe, tj. mali privatni obrt. Zašto? Zato što je njima tako lakše oprati novac. Nisu dužni da se zezaju sa arbajtzamtom gde moraju da plaćaju porez za vas, prijavljuju vas i sl., nemaju ništa sa vama osim tog računa koji im ispostavite na kraju meseca preko svog geverbea i onda se molite da vam isplate novac. Dobro, isplate, ali ne uvek onako kako bi trebalo. Najčešće su to poslovi koje radite po raznim gradovima, po raznim firmama, smatrajte se eto da ne odajem baš sve, trgovačkim (budalom) putnikom, koji će morati da se na kraju meseca nateže sa njima za lovu za gorivo jer njihov obračun i vaš nisu ni slični. Uvek ćete preći više nego što će oni prihvatiti da jeste, kako u kilometraži tako i u eurima. Nemate radno vreme, odmah i to da vam kažem. Radite dok ne crknete i kad završite posao, znajte da će vam zazvoniti telefon da vas nazove jedan od samoproklamovanih gazda i da vam obesnim tonom naredi da trebate da se klonirate u još jednu firmu koliko odmah, i završite posao i tamo, jer njih će neko ‘sa vrha’ (čitajte: i oni su samo obični jadnici koji nemaju pojma kako se vodi posao, ali su oberučke bacili lopatu kada im se ukazala prilika i postali preko noći veliki učenjaci, svršeni akademski građani sa kupljenom / izgorelom diplomom u ratu, koja ‘baj D vej’ u Nemačkoj ne važi ništa, ajde Bogu hvala…) da nagazi.

Zašto pišem ovako? Zato što smatram da je vreme da vam svima razbijem jebene iluzije o tome kako u Nemačkoj cvetaju ruže i lova pada sa neba, a naši ljudi prolaze dobro. Ne prolaze. Bar ne svi i ne odmah. Treba puno vode da popijete, što bi rekla moja pokojna baba Stana, pa da naučite kako da se izborite za sebe i da sve ono što ste kući znali i smatrali za ispravno, okačite o prvi klin, jer ovde to više ne važi. Nećete znati ni kad vam počinje dan, ni kad vam se završava, a toliko će vam vreme proleteti da će vam na kraju nekog perioda samo zasvetleti tužno saznanje da ste proćerdali dobre mesece (u mom slučaju) a neko i godine bogami, a niste zaradili dan staža za svoju buduću penziju…a u Nemačkoj da se ne lažemo, ipak vredi svaki dan koji odradite kada ste na sistemu i znate da se sve računa u vaš penzijski osnov sutra. Nije to Srbija dragi moji…ni Hrvatska… ni bilo koja ex Yu zemlja. Ali ako dopadnete ruku nekom ex Yu popapučenom gazdi, najebali ste.

Borba koja vam predstoji da izmirite svoje obaveze, da se snađete u sistemu prijava, knjigovođa koji nisu na vašoj strani (ako su vam dodeljeni po toploj preporuci gazde, jer i knjigovođa je neki ‘naš’), čeka vas porez u koji se ni najmanje ne razumete, zarada vam se lepo oporezuje ukoliko ste samac, tj. niste u bračnoj zajednici, a ukoliko jeste ide po povoljnijem ‘kursu’ za vas. Sve vam je to jedna nova planeta na koju ste sleteli i mislite da ste uradili pravu stvar. Nisam sigurna da jeste… nećete ni vi biti.

Reći ću vam samo, steći ćete super prijatelje, smejaćete se kada vam je najteže do iznemoglosti i bićete spremni da podelite i zadnju koru hleba sa nekim koga poznajete tek nešto kratko, jer deli sve to sa vama iz dana u dan i nema nikoga drugog bližeg trenutno, kao ni vi sami. Biće vam teško kako vam nikad nije bilo, ne sumnjajte u to. I nećete se osećati kao da ste uspeli, već kao da ste pali na samo dno kada se na vas izdere neko ko vam kući ne bi ni travu kosio, a ne da bi vam bio gazda. Vrepci i mesečeve sonate koje sviraju k…,su među nama. Nisu dobronamerni uvek. Nekad će vam učiniti neku finu uslugu, spasiti vas nedozvoljenog minusa u banci, dati vam za depozit za stan, uskočiti sa jadnom kintom, koju ćete ispišati koliko sutra jer će vam je nabiti na nos čim budete izustili da nešto ne možete ili da više ne želite da radite za njih jer smatrate da zaslužujete radno mesto na kome vas poštuju, gde vam teče staž i gde ste u mogućnosti napredovati. O da, igraće mind games sa vama, a ukoliko su vam takvi poznati, pa se povučete i pustite budale da pene sami sa sobom u svojim mislima, onda će preći na vaše bivše kolege, ispitivaće ih šta mislite, govoriti kako ste nezahvalni, kako su vam pomagali, davali lovu, nudili kule i gradove od kojih ni sami neće videti ništa. Hoćete li još? Najteži oblik ljudskog bića je strahom ogrnuto neznanje. Ostavite ih u tome. Za to su jedino.

Vrh piramide obično nosi najteže i najvrednije. Mislite o tome, jer svaki vrh ka kome krenete u podnožju ima brdo onih koji će vas spremno rastrgati iz najbolje namere dok vam budu slatkim rečima nudili i obećavali nešto što ni sami nemaju.

Svi smo mi obični ljudi. Niko od nas nije ni skroz dobar, ni skroz loš. Ja nisam videla eura od svojih pola godine rada u tom vrebačkom sistemu kuloara. Nisam se osećala kao da radim (a radila sam kao tri magarca), da imam platu i da imam prava na nju. Više sam se osećala kao budala koju neko drugi koristi, a to sam na kraju i ispala. Priznajem. Ali sam stekla sjajno iskustvo, shvatila da se takvima treba stati na kraj, rep, kako god. Da nikome ne trebate verovati jer svako gleda svoju guzicu i svoju korist, a da je vaša plata VAŠA PLATA sa kojom vi treba da raspolažete i niko drugi. Osećaj poniženja, osećaj u kome vam neko kaže ‘ti si u šoku što si ovde, ja hoću da očvrsneš malo…’ i slično je nedopustiv. Niko, nikada, to da zapamtite svi, ne može i ne sme da upravlja ničim vašim, niti da vam u glavu sipa šta treba i kako, jer svi vi koji ste otišli iz svoje zemlje uradili ste to iz nekog razloga i nije vam lako. Daleko ste vi od šoka, jer da ste u šoku ne bi se borili za sebe. A ljudi su bezobrazni i daju sebi prava koja nemaju.

Trebate znati da postoje i dobri ljudi, a da će Švaba ili bilo koji drugi domaćin zemlje u kojoj trenutno živite i počinjete od nule, biti pošteniji poslodavac, pošteniji sagovornik, iskreniji i diskretniji nego bilo koji ‘naš’. I svaki euro koji zaradite treba da je vaš i samo vaš, a da li vi posle želite da ga bacite u Rajnu, Majnu, kafanu, na skupe automobile i krpe, pošaljete porodici, to je na vama i samo na vama. Niko nema tapiju vlasništva nad vama i neće je nikada ni imati. I ne kažem da je pravilo da su naši poslodavci u stranoj zemlji svi ovakvi, ne mogu to da znam, ali gde god se okrenem slušam isto. Vidim isto. Osećam isto. Zašto onda prihvatati tako nešto? Nemate izbora. Znam, reći će mnogi. Imate. Izbor je uvek na vama, pogotovo u zemlji kao što je Nemačka i sl.

Dajte sebi zadatak. Naučite jezik. Stanite za sebe u svakoj situaciji. Poštujte sebe. Uključite se u razne institucije, postanite deo društva, radite na sebi, istražujte i upijajte sve novine u sistemu koji vam je stran. Pošaljite svoje CV-ije svaki dan iznova i iznova na sve moguće ponude za poslove koje nađete na internetu, a šaljite i one samoinicijativne. Vaši podaci ostaju u bazi, vaše ime će negde nekome zasvetleti u nekom trenutku, a najbolje od svega, dobićete uvek odgovor od svakoga i naučiti nešto novo. I reći ću vam samo jednu stvar, lepši je osećaj i mnogo veći i važniji vama lično, kada odlučite, presečete, zveknete šakom o sto i pokažete da ako vas neko drugi ne poštuje, vi sami sebe poštujete i da vas više nije briga šta ko ima za reći i kako. Onaj ko vas voli podržaće vas uvek i u svemu, a onaj ko voli samo sebe gledaće kako da vas iskoristi. Onaj ko vas poštuje saslušaće vas i dati vam priliku da se pokažete i dokažete, a svojim osobinama i radom penjaćete se stepenicama koje vam nisu ni bile vidne dok ste tumarali izgubljeni okolo novim svetom.

Suviše realnosti?!

Nije to ništa…tek ću da vam pišem o realnom životu.

Kolumna pisana za Wannabe magazine

Writer