Tu sam skoro godinu dana. Da, i meni samoj je čudno. Družim se sa nekim novim ljudima, istražujem novi način života sa primesama mog starog i uživam u otkriću da je upravo to ono što mi je trebalo u prošloj godini kada je došlo do zasićenja i samog vrha orbite u mom piramidalnom sistemu koji sam odabrala i gradila.

Mainz je grad koji me kupio. Podseća pomalo na neki izgubljeni vremenski grad u kome je sve moguće, a dokaz da je zaista tako jesu sve buduće priče koje ćete tek čitati. Čajanka na uglu kod antikvara, vino u kaldrmom popločanoj ulici snoviđenja, pijac koji uredno nikad ne možete uhvatiti istim danom pa se iznenadite i obradujete kada shvatite da je sam centar Mainza preplavljen zelenišem, voćem, mirisnim đakonijama domaćina, nekad utorkom, nekad petkom, a nekad i subotom. Ko zna kojom metodom biraju dane, možda imaju neki tajni sistem, da niko ne provali kad su tamo, a da se svi obraduju. Uživam svaki put kada ih nanjušim iza ugla dok se spuštam u grad. Kao da mene čekaju sa svojim divnim cvećem i začinskim biljem. Šta ću, volim sve detalje života.

Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti, to je svar velikih mislilaca. Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na njega, na sebe i na sva bića mogu da gledam s ljubavlju, s divljenjem i sa strahopoštovanjem.“ H. Hese

Neumorna sam. Trenutno pišem novu knjigu, ima primesa svega što dodirnem, okusim, doživim. Rekla bih da je miks nečega što je čak i meni samoj strano, a što nisam u stanju da razumem dok ne napišem i ne spoznam kroz reči koje ugledam ispred sebe. To je kao neka moja meditacija, lična… više ću ti reći pišući, manje govoreći, a razumećeš me bolje kad se okrenem, odem, kad me ne bude, tek tamo negde, kad slučajno otkriješ moje reči…mislim ‘čitaoče’ kad govorim ‘ti’. Tako sam sebi dala cilj da razotkrijem nemačke kuloare, zavučene tajne ulice, pisma zagubljena u bibliotekama, stare filmove koje napokon počinjem da razumem, a uz sve to i da bosim stopalima prošetam kraj Majne, Rajne i upijem novo otkriće pripadanja. Ne nedostaje mi više stari stan u kome sam živela, čak mi se više ni ne dopada što sam se toliko mučila da li da odem ili ne, ne ne… dopada mi se ovaj moj kutak ovde, intimno sakriven, a dostupan geografski svima otvorenog srca. Ne nedostaje mi muzika, poneseš je u srcu gde god pođeš, a bogami ni knjige više nisu u kutijama, napokon sam ih otpakovala i dala im slobodu da nađu si mesto koje im odgovara. Nisam još spremna da vam otkrijem sve, ali budem uskoro. I znate šta? Kuhinja im je božanstvena. (Priznajem jesam poguzija koja voli hranu.) Svako malo otkrijem neki novi restoran, poseban utisak na moja čula i moje nepce ostavio je jedan zamak u Bavarskoj, Mespelbrun. Kakva je to ljudi kuhinja! Šuma je vilinska postojba, a kašika otapa sve prepreke do srca. Okusih božanstvo od srnetine u malinama i sa njihovim ‘knudl‘ (knedlama). Ne, nemate pojma kako je dobro i koliko nije istina da je Nemačka sva u kobasicama i pivu. Ma dajte molim vas! Opasno se zaljubih u ove doline neistraženog ovde. Ipak… Muči me nešto od prvog božijeg dana od kad sam se preselila.

U Nemačkoj nema kokičara!

Nema nigde ni jednog Zeke sa ušima koji će vam uslužno ispržiti kokice, tu slanu zanimaciju koju svi mi (posebno vojvođani, somborci) volimo. Nema ništa bolje nego izaći u šetnju kraj reke, posle dobrog šopinga, sesti negde i kupiti kokice, zaslaniti se, da bi se posle naravno mogao zasladiti. Neumorna sam i mesecima lutam, tražim, nekad mi se učini da mi zamiriši taj poseban miris… Mora da je nostalgija, ne znam. Mene kokice podsećaju na kuću eto, na ono divno mesto gde sam odrasla, na večeri sa prijateljima uz filmove, na duge šetnje sa mojom Danom koja je sada u Australiji, na dobre fore…ma bilo je svega, ali zar i vas kokice ne podsećaju na lepe trenutke?! Pa niko ih ne jede u nekim lošim prilikama, situacijama, niti će nesrećan izaći iz kuće po njih. Čudno eto, ali ovde ih nema. Možete kupiti one za mikrotalasnu, možete u onim zavučenim trgovinama koje drže Turci, da nađete kukuruz kokičar, da sami pržite kod kuće, ali na ulici ih nećete kupiti, OSIM, ako je neki fest, neko dešavanje u gradu. I razočaraću vas, tada niko ne prži kokice, spreme ih ko zna gde, u neke džambo kese, usole do ludila, a onda prodaju. Ljudi pa to su kokice! Ništa mi nije jasno. Ubeđena sam da bi neko naš trebao da proširi biznis u Nemačku, da uloži lovu u sve one divne zekane koje viđate po Maksimiru, Kalemegdanu, Somboru, Dunavskom parku, gde vaša deca sa uživanjem prilaze i sa osmesima odlaze trpajući u usta te slasne bele drugare. I zašto ne?! Biznis je zagarantovan, sve što vam treba jeste volja, ideju sam vam dala, a mesta po gradu i po celoj Nemačkoj imate koliko vam srce ište. Sigurni budite, ako vidite neku ludu koja trči i mlatara rukama od sreće i ozareno kupuje dozu nostalgije, videli ste mene. Nećete se pokajati, biću vam verni potrošač dok god živim…

Nisam našla ni jednu drugu zamerku, a morala sam da se požalim jer neizmerno i silno mi nedostaje gore pomenuto svaki put kada se uputim u šetnju, idem sa Mainzerske pijace, vraćam se iz kafića posle druženja sa prijateljima. Možda ih ipak nekad negde otkrijem, javiću vam…

Kolumna pisana za Wannabe magazine

Writer